Stefan Lazarević

Na internetu sam video poziv za obuku „Kako razumeti i čitati medije“, koja je namenjena osobama sa invaliditetom i zainteresovao sam se za nju, zato što sam oduvek voleo novinarstvo i televiziju, ali i zbog toga što sam imao već učestvovao na seminarima namenjenim osobama sa invaliditetom. Takođe, razlog zbog koga sam se prijavio na ovu obuku je i taj što sam imao i iskustva u nekim javnim nastupima, pa sam želeo da te veštine unapredim.Obuka je bila održana u periodu od 27 – 29. maja 2019. godine u Beogradu, u organizaciji Foruma mladih sa invaliditetom. Obuku je vodila novinarka Maša Đorđević.

Cilj ove obuke je bio da se mladi osnaže da bolje razumeju šta je medijska pismenost, odnosno kakve poruke dobijaju putem interneta, televizije, muzike, novina i svih drugih medija, zatim kako da prepoznaju lažne vesti, da razdvoje šta je fikcija, a šta realnost.

Posebno mi je bilo drago kada sam čuo da će obuku voditi novinarka Maša Đorđević, čiju sam jednu radionicu javnog nastupa u Kancelariji za mlade Beograda već pohađao. Na ovom treningu sam naučio neke korisne stvari.
U uvodnom delu obuke bavili smo se značenjem pojma medijske pismenosti. Medijska pismenost ne znači samo da umemo da pročitamo i razumemo neki novinarski tekst već i da budemo kritični i analiziramo sve ono što se nalazi u medijima.
U narednom delu obuke naučio sam da je uloga medija da informišu, zabavljaju, obrazuju i socijalizuju. Govorili smo i o tome da je informacija osnovni sadržaj svakog novinarskog izražavanja. Slušali smo i istorijski pregled razvoja medija i bavili se novinarskim žanrovima.

Učili smo šta su lažne vesti, odnosno fake news. Postoje dve vrste lažnih vesti – namenski plasirane lažne vesti i vesti koje su izvučene iz konteksta. Lažne vesti možemo da prepoznamo ako u članku nema izvora informacije ili je naveden samo jedan. Lažne vesti mogu da se prepoznaju i po naslovu teksta – ako se u naslovu navodi „ekskluzivno“, „šokantno“, „intrigantno“ i slično, treba da posumnjamo i proverimo tu informaciju. Čest razlog za plasiranje lažnih vesti je rejting. Postoje sajtovi za proveru da li je neka vest lažna ili ne – na primer: Istinomer, Fake news, Raskrikavanje itd.

Jedna od tema koju smo obrađivali bila je medijska slika dece u Srbiji. Saznali smo da u medijima u Srbiji postoje zloupotrebe i greške kada se piše o deci. Tekstovi su često senzacionalistički, objavljuju se fotografije dece, objavljuju se njihova imena, mesto gde žive, i deca se obično prikazuju kao žrtve. Analizirali smo nekoliko novinskih tekstova i utvrđivali da li je u njima prekršen kodeks novinara Srbije. Zatim smo radili vežbu u kojoj smo glumili novinara koji treba da razgovara sa detetom koje je žrtva zlostavljanja.

Bavili smo se i medijskim kodeksima u Srbiji. Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije su 2006. godine usvojili Etički kodeks novinara Srbije u kome stoji da novinari moraju da izveštavaju istinito, da budu odgovorni, da poštuju privatnost, da budu odgovorni prema izvorima informacija, itd.
Na obuci smo učili kako se piše vest. Vest je najkraći oblik novinarskog izražavanja. Vest mora da bude o nečemu što je aktuelno, zanimljivo i važno. Kada novinar piše vest, on mora da ode na lice mesta, da proveri informaciju, da razgovara sa učesnicima događaja i svedocima, i tek kada sakupi i proveri sve činjenice, novinar piše vest odgovarajući na pet pitanja: KO? GDE? KADA? KAKO? ZAŠTO?

 

Posebno mi je bilo zanimljivo da naučim kako se pravi intervju. Intervju je metod za prikupljanje informacija i činjenica i saznavanje gledište osobe koja se intervjuiše. Novinar mora dobro da se pripremi za intervju tako što pročita dokumentaciju, literaturu ili porazgovara sa ljudima koji poznaju osobu koju će intervjuisati. Nakon toga, obavi se razgovor sa osobom koja se intervjuiše. Taj razgovor se snima. Novinar zatim piše tekst intervjua, po potrebi ga skraćuje, i na kraju ga šalje toj osobi na autorizaciju. Jako je važno da novinar zna tačno šta hoće da postigne i da postavlja dobra pitanja.

Dopalo mi se kada smo radili vežbe dikcije. Izgovarali smo različite slogove i brzalice. Zapamito sam da kad izgovaramo slogove ili reč, mora da se čuje svako izgovoreno slovo. Sem toga učili smo i kako da se borimo sa tremom. Ove vežbe pomogle su mi jer sam ranije pomalo mucao, a sada to više ne radim.

Svi učesnici obuke bili su osobe sa invaliditetom. Malo sam brinuo kako ću se sa njima uklopiti. Međutim, svi učesnici su bili zainteresovani i diskutovali. Meni je ponekad bilo teško da pratim, ali mi je ova tema veoma zanimljiva i voleo bih da učestvujem na još nekoj sličnoj obuci.
Stefan Lazarević