Čuli ste za onu izreku “Zovi me i krćag samo nemoj da me razbiješ.” Možda verujete da je svejedno kako nazivate ljude ili pojave oko sebe? E, pa, nije, bar u pojedinim slučajevimna.

Nije svejedno.

Da, imam  hendikep, i ponekad mi je muka zbog toga. Mada stvarno volim sebe ovakvu kakva sam, stvarno volim, dođe dan kad prosto želim da mogu da trčim ili da mogu da obujem visoke potpetice, ili da mogu da nosim suknju bez helanki samo na tanke čarape, a da se ne cepaju kao obično. Dođe dan kad se probudim i umorna sam unapred, od svih onih pogleda “šta li joj se desilo” na ulici, od pomaganja bez pitanja treba li mi pomoć, od konstantnog dokazivanja da sam kao drugi, što bi rekli neki ljudi “normalna”.

Ima nešto od čeka se ipak, nikad ne umorim – da pričam o korektnoj terminologiji kada je o osobama sa hendikepom reč.

Možda niste znali, ali nije svejedno da li ćete reći da je neko invalid, ili osoba sa invaliditetom, hendikepiran ili osoba sa hendikepom. Nije svejedno, stvarno nije, baš ko u onoj reklami.

Nisam invalid, i nemojte me tako zvati.

Znate ono kad sedite za kompom, pa vam iskače onaj prozorčić i piše “invalid”, a vi klikćete i nervirate se jer ne radi? Program je nevažeći, nekoristan, deinstalirajte ga, poručuje vam sličica na desktopu. E, to vam je to, kad kažete “pustite je/ pomozite joj/ nek sedne, ona je invalid” govorite mi “ona je nevažeča/ nekorisna” pustite je da sedne u busu. Govorite mi, hajde da je deinstaliramo. Hajde da nam je bude žao. Hajde da je stavimo da sedne tu i bude lepa, i da ne mrda mnogo jer može da padne.

Nisam “nevažeća”, mogu mnogo toga, mogu isto koliko i vi koji nemate hendikep, a ponekad bogme, mogu i više od vas. Kad čujem reč invalid, naježim se i poskočim kao da je neko baš gadno opsovao na ispitu, dok je mrtva tišina, i svi ozbiljni.

Dakle, nikad invalid. To vam je kao neka bljak reč posle koje možete da operete usta sapunom sebi, a meni uši. Da, znam da piše invalid u nekim važnim dokumentima, i znam naša država ne smatra preterano važnim kako nas zove.

Kad kažete hendikepran, to vam je kao da ste rekli da je cela osoba hendikep, a ne samo jedan deo nje. Zato se kaže “sa hendikepom”, da bismo naglasili da je to samo jedan dodatak koji ide uz osobu, a ne nešto što je određuje.

Možemo lepše i bolje da kažemo  da neko nešto malo drugačije radi. Čitajte, pamtite, i prenosite dalje, pa da nekad u budućnosti učinite srećnom mene, i sve ostale mlade sa hendikepom.

Osoba, osoba, osoba  sa invaliditetom/ hendikepom

Osoba. Osoba. Osoba. Ponavljajte kao mantru. Osoba je najvažnija. Osoba je ono što pamtite, zar ne, osmeh, karakterističnu rečenicu, pogled, neku mnogo dobru foru, poklonjenu knjigu, podeljenu pesmu, zajednički izlazak. Osoba ide prva, a invaliditet/ hendikep tek posle. To vam je nešto kao dodatak, šlag na torti. Hendikep je samo jedan deo osobe koji je čini da ona obavlja neke stvari na malo drugačiji način. Inače se ne razlikuje od vas, na primer, isto se smeje, isto voli da izlazi, isto je ponekad mrzi da uči.

Hendikep/ invaliditet nije nužno nešto loše i strašno, nešto “daleko bilo” i “jao jadna ona, ja ne znam šta bih da se meni desilo”. Eto, ja na primer imam baš kul štake i mnogo ih volim, više nego celu svoju kućnu biblioteku. Nemojte da mislite da smo nesrećni jer imamo hendikep. Nije da nam je uvek super, ali uglavnom prosto uživamo u životu i radimo isto što i vi bez hendikepa, samo možda malo komplikovanije.

Zašto koristim termin hendikep?

Uvek napominjem da je izbor na vama, i da možete reći i osoba sa hendikepom i osoba sa invaliditetom, šta god smatrate korektnijim. Mnoge osobe sa hendikepom više vole reč invaliditet, dok druge radije žele da čuju reč hendikep. To je lično pravo odabira.

Ja ipak koristim konstrukciju “osoba sa hendikepom” jer ukazuje na izjednačavanje mogućnosti.

Reč hendikep (hand in cap/ ruka u kapi) potiče iz srednjovekovne igre u Engleskoj kada je još uvek bila aktuelna razmena dobara. Kupci/ igrači su u kapu stavljali predmete za razmenu, a novac ili predmet koji žele da daju u zamenu, pored. Sudija je vadeći predmet iz kape određivao koliko treba da se doplati ili koliko još predmeta treba da se doda, da bi se taj predmet izjednačio po vrednosti sa onim koji igrač želi.

Šta je najvažnije?

Njavažnije je da zapamtite da je na prvom mestu osoba, a da je na vama odabir nastavka – sa hendikepom ili sa invaliditetom. Važno je kako se nekome obraćate i kako o njemu govorite.

Najvažnije je ipak, da prvo vidite osobu kao takvu, a da hendikep poštujete i prihvatate kao ravnopravan deo nje.

Upamtite:

Nije svejedno kako me zovete, kako nas zovete.

A sad podelite ovo sa prijateljima i učinite svet lepšim mestom, jer, terminologija je važna. 🙂

(Tekst je izvorno napisan za sajt Active Balkans, u okviru istoimenog projekta Inicijative mladih za ljudska prava.)