Omladinska prestonica Evrope Novi Sad 2019 upućuje poziv da učestvujete u prvom Resurs kafeu koji se održava u Beogradu 27.3.2019. od 18:00 do 20:00 časova u Open space prostoru u Inkubatoru Gnezdo, Masarikova 5, VI sprat.

Šta je uopšte Resurs kafe?

Resurs kafe je događaj na kome ćemo ugostiti do 40 ljudi iz civilnog sektora, koji će u neformalnoj atmosferi imati priliku da pričaju, dele iskustva i uče jedni od drugih.

Ovaj događaj namenjen je pre svega omladinskim organizacijama i organizacijama koje rade sa mladima.

Ovoga puta tema je socijalno preduzetništvo, a Vaši domaćini će biti Timočki omladinski centar i Bagel Bejgl, NVO Atina.

Zašto radimo Resurs kafe?

Ove godine organizujemo 5 Resurs kafea u 5 gradova Srbije.

Resurs kafe je najava velikog kongresa, a ujedno i zaseban događaj na kome razgovaramo o fundraising temama, ali u neformalnijoj atmosferi.

Kakav kongres je u pitanju?

OPENS FundCon je fundraising kongres, koji smo prvi put organizovali prošle godine (na ovom linku možete videti kako je bilo prošle godine).

OPENS FundCon je sveobuhvatno iskustvo koje na jednom mestu okuplja najbolje ideje i najinovativnija rešenja iz civilnog sektora. Nudi različite formate sesija i predavanja, razgovore na različite teme kao što su prikupljanje sredstava, socijalno preduzetništvo, korporativna partnerstva, digitalni marketing, liderstvo, inovativno/alternativno finansiranje, upravljanje ljudskim resursima i još mnogo toga, a sve u cilju glavne teme kongresa a to je održivost organizacija.

Kako da se prijavite?

Prijava se vrši putem online forme, koju možete naći OVDE.

Za sva pitanja i nedoumice, budite slobodni da pišete na: program@opens2019.rs

Pročitajte više

Ako si mlada žena sa invaliditetom i zainteresovana si da:

  • naučiš više o svojim pravima i kako da ih ostvariš,
  • razvijaš svoje potencijale i učiš iz iskustava, znanja i veština drugih žena sa invaliditetom,
  • naučiš više o prepoznavanju i sprečavanju diskriminacije i nasilja nad ženama, inkluzivnom obrazovanju, zapošljavanju, samostalnom životu,
  • saznaš više o aktivizmu žena sa invaliditetom i radiš na polju promocije prava žena sa invaliditetom u Srbiji,
  • saznaš više o načinima ravnopravnog učešća u društvenim događajima u tvom okruženju,

Prijavi se za učešće u mentorskom programu za žene sa invaliditetom!

Popuni prijavni formular i pošalji nam na email adresu femplatz@gmail.com do srede, 20. februara 2019. godine.

Prijavni formular možeš preuzeti ovde: Prijavni formular za mentorine

Upoznaj mentorke sa kojima ćeš raditi – https://mpzisrbija.wordpress.com/vesti/

Učešće u programu podrazumeva:

  • zajedničku radionicu svih mentorki i mentorina u prvoj polovini marta 2019. godine,
  • individualni rad sa izabranom mentorkom: najmanje pet individualnih susreta,
  • grupni rad sa više mentorina i mentorki na teme koje te zanimaju i u kojima želiš da se razvijaš, u periodu od marta do juna 2019. godine,
  • završni susret u junu 2019. godine,

Šta ćeš dobiti kroz mentorstvo: praktične savete, ohrabrenje i podršku, učenje iz iskustva drugih, povećanje društvenog, akademskog, profesionalnog ili ličnog samopouzdanja, osnaživanje za odlučivanje, razvijanje komunikacijskih veština, kao i vrednost direktne „vršnjačke“ podrške.

Zašto Mentorski program? Cilj mentorskog programa je da podrži žene sa invaliditetom za ostvarivanje prava, kroz osnaživanje, informisanje i vršnjačku podršku. Program treba da obezbedi platformu za jačanje glasa, učešća i autonomije žena sa invaliditetom za odlučivanje u svim oblastima.

Mentorski program za žene sa invaliditetom u Srbiji vode udruženje građanki FemPlatz i Ženska mirovna grupa – Pančevo (ŽMIG), uz podršku UN WOMEN u okviru programa „Autonomija, glas, učešće osoba sa invaliditetom“.

Izvor: FemPlatz

Pročitajte više

Od 31. januara do 3. februara u Kragujevcu je realizovan III modul Škole za mlade lidere sa invaliditetom/hendikepom.

Na trećem, ujedno i poslednjem modulu Škole, učesnici su ovladali tehnikama javnog nastupa, kao i tehnikama potrebnim za uspešno vođenje marketinških kampanja putem društvenih mreža.

Pored interaktivnog učešća na samim radionicama, učesnici su uspešno realizovali i domaće zadatke, koji su za cilj imali rešenje problema mladih sa invaliditetom/hendikepom u lokalnoj zajednici, ali i promovisanje same Škole.

Gostujući predavač na III modulu je bila Marija Stevuljević, ekspertkinja za medije i komunikaciju, sa dugogodišnjim iskustvom iz oblasti PR-a i promocije na društvenim mrežama.

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”.

Izvor: Forum mladih sa invaliditetom

Pročitajte više

Emisija „Perspektiva 202” na Radio Beogradu 202  predstavlja novi otvoreni prostor za mlade ljude koji na različite načine obogaćuju trenutak našeg vremena – kroz umetnost i kulturu, aktivizam i lična iskustva.

Svakog četvrtka od 23-00 na Radio Beogradu 202.

Ako znate za nekog čiji rad bi trebalo da ispratimo u emisiji pišite na program202@gmail.com

Kroz emisiju vodi Lana Nikolić

Link za slušanje uživo je ovde, a podkaste prethodnih emisija možete poslušati ovde.

Pročitajte više

Partnerska organizacija Udruženje studenata sa hendikepom, u saradnji sa Forumom mladih sa invaliditetom, realizovala je trening “Uloga medija u podizanju svesti o poziciji osoba sa invaliditetom/hendikepom u društvu” u Beogradu, 27. septembra.

U okviru radionice učesnici su imali priliku da se upoznaju sa osnovnim principima koncepta socijalne inkluzije, kao i sa komunikacijom i modelima u pristupu osobama sa invaliditetom/hendikepom.

Aktivnost je realizovana u okviru projekta “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom”, koji sprovode Forum mladih sa invaliditetom, u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, SeConS grupom za razvojnu inicijativu i Udruženjem za mlade Srbije.

Projekat se realizuje u okviru programa Evropske unije ”Unapređenje civilnog društva i medijskih programa 2016-2017”.

Pročitajte više

Forum mladih sa invaliditetom, u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, SeConS grupom za razvojnu inicijativu i Udruženjem za mlade Srbije, realizovao je info sesije za organizacije civilnog društva u Užicu I Novom Pazaru, 6-og, odnosno 12. septembra.

Aktivnosti su realizovane u okviru projekta Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom, koji za cilj ima unapređenje građanske participacije mladih sa invaliditetom/hendikepom putem razvoja digitalne i medijske pismenosti.

Na početku projekta sprovedeno je istraživanje sa sledećim ciljevima:

  1. da pokaže stepen digitalne pismenosti/ kompetentnosti mladih osoba sa invaliditetom/hendikepom i njihovu praksu u korišćenju digitalnih tehnologija,
  2. da predstavi oblike društvenog aktivizma mladih sa invaliditetom/hendikepom, posebno onlajn aktivizma,
  3. da proveri pretpostavku da su mladi koji bolje vladaju tehnologijama i alatima u digitalnoj sferi aktivniji u društvenom i političkom životu.

Na info sesiji su predstavljeni rezultati istraživanja o digitalnoj pismenosti i aktivizmu mladih sa invaliditetom/hendikepom, ali i naredne aktivnosti projekta koje će direktno uključivati mlade sa invaliditetom/hendikepom.

Projekat se realizuje u okviru programa Evropske unije “Unapređenje civilnog društva i medijskih programa 2016-2017”.

Pročitajte više

Svi stavovi izneti u tekstu izvedeni su samo na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa.

Svaki hednikep je različit i traži različito promišljanje. Ipak, pokušala sam da izdvojim neke zajedničke tačke u kojima mogu da se pronađu oni koji se slično osećaju, nevezano za oblik hendikepa koji možda imaju.

Znam da ne mislite ništa loše kada mi govorite rečenice oduševljenja i divljenja. Želite da pokažete da vam je drago što radim sve što radim, što sam, eto „dotle stigla“ (gde god to dotle bilo i kako god se tumačilo), što sam tako rešena da svakakve stvari istovremeno postižem, i što dajem sve od sebe da me hendikep koji imam što manje ometa u tome. Čudite se, divite, nazivate me herojem. Ne mogu da vam zamerim što se radujete nekom mom uspehu, što me podržavate. To uvek prija, i drago mi je, ali samo ako me posmatrate naprosto kao mladu osobu koja pokušava da dosegne neke ciljeve. Neće me mnogo obradovati ipak, ako vidim, kao što je najčešće slučaj, da me divinizujete jer sve to radim, a još imam i hendikep, pa je to onda neki presedan, svetsko čudo.

Možda to i ne činite svesno, već samo želite da pružite svoju podršku. I hvala vam na tome, jer na neki sličan način podržavam i ja vas, znani i neznani ljudi iz realnog života i virtuelnog sveta. Jako sam srećna kada čujem kritike i komentare na svoj rad. Meni je ipak, ponekad malo previše tog posmatranja mene kao heroine. Verujem da postoje ljudi koji bi možda i sami sebe videli kao nekakav primer kome treba da se tapše. I to je u redu. Samo, ja jednostavno nisam takva.

izvor: pinterest.comMislite li da se lepo osećam kada čujem rečenicu „Ja se tebi divim!“? Ne, ne osećam se ni lepo ni prijatno. Zašto, pitaće se neki od vas, kad mi ne mislimo ništa loše! Upravo zato vam pokušavam objasniti zašto ne treba tako da govorite, i što je još važnije – zašto ne treba tako da se osećate kada je o meni reč. Naravno, ja vam slobodu da se divite, čudite i uzdižete me na neki izmišljeni pijedestal ne mogu uzeti, niti želim. Želim da vam pokažem zašto bi bilo divno kada biste odabrali da to ipak, ne činite.

Napisaću samo neke od uobičajenih rečenica, i obrazložiću vam zašto im se moje uši ne raduju.

Imaginarni prošli, sadašnji i budući sagovornici, razmislimo zajedno zašto govorim jedno veliko NE rečenicama koje slede, s nadom da ćete i vi učiniti isto:

„Ja se tebi divim, svaka ti čast!“

Nemaš se čemu diviti, i nije mi svaka čast. Jer ja radim isto što i ti. Nerviram se, kuvam kafu, turpijam nokte, češljam se, čitam, pišem, postavljam slike na fejsbuk, polažem ispite, odlazim na razna kulturna dešavanja, u biblioteku, u park, prelazim pešački prelaz, sedim i čupam kosu nad nekim problemom, teglim knjige na ramenu, zapertlavam cipele, stavljam slušalice u uši u prevozu. Vidiš li neku razliku u odnosu na sebe i svoju svakodnevicu? Ako mi se diviš jer sve to radim uprkos svom hendikepu, zapitaj se da li želiš da se tebi neko divi zbog tih  istih stvari, samo zato što ih prosto na svakodnevnom nivou obavljaš, a da to i ne primećuješ.

Istina je da mi za neke stvari treba više vremena, da se jako brzo umaram, da ulažem više napora. Ipak, tu i dalje materijala za divljenje nema. I ti se trudiš da daš najbolje od sebe svakog dana, zar ne?

„Ja tebe kad vidim, zapitam se na šta se ja uopšte žalim?“

lana_002Ako sam merna jedinica prema kojoj sagledavaš svoj život i probleme u njemu, i ako ti moj primer, i moja ličnost služi da sagledaš koliko je tvoj život zapravo lep i jednostavan kad vidiš „šta sve ima na svetu“ i „da i od goreg ima gore“, zaista i treba da razmisliš o svom životu, i da se zapitaš šta ti to u njemu ne odgovara i šta bi mogao/ mogla da promeniš. Ja nisam mera kvaliteta tvog života, niti sam upozorenje šta može da se dogodi nekome. Možda ti deluje da su tvoji problemi u odnosu na moje manji. Nisu, svima su nam problemi koji nas tište jednako teški, ja samo ponekad imam komplikovanije uvezane čvorove problema. Sa druge strane, možda pomisliš koliko si srećan što nisi ja kada me vidiš, i što hodaš „kao svi ostali“, što je tvoj život eto, lep i „normalan“ (šta god ta reč obuhvatala u svom značenju). Vidiš, i moj život je lep, zanimljiv je i obojen, dinamičan i pun komplikovanih situacija, i normalan je, kao i tvoj, i volim ga. Nemoj dozvoliti sebi da misliš da si u boljoj poziciji u odnosu na mene. Nisi, jer osoba sa hendikepom svako može da postane, bilo kada u životu.

„Eto, uprkos tom problemu koji imaš, ti si postigla mnogo više nego tvoji vršnajci bez hendikepa.“

Moj hendikep nije problem, moj hendikep je stanje, moj hendikep je jedan deo mog tela koje je kuća za dušu. Ne radim stvari u životu uprkos svom hendikepu već u saglasju sa njim, jer smo jedno, i ja ga se ne odričem, niti ga posmatram kao balast. Hendikep ima svoju težinu na mnogo nivoa, i zahteva zaista velike napore, to ne poričem. Ali njegovo postojanje nije razlog da me vrednuješ više u odnosu na moje vršnjake i da moje uspehe pojačavaš u odnosu na njihove, samo zato što se fizički razlikujem i komplikivanije funkcionišem u svakodnevnom životu. Ponekad zaista jesam uložila više truda i rada da bih postigla iste rezultate kao i moji vršnjaci, ali to nikada nisam učinila u borbi protiv svog hendikepa, već zajedno sa njim.

„Ti si pravi heroj! Kako sve to postižeš?!“

Nisam heroj, ni svoj ni bilo čiji. Heroji su u mitologiji imali nadljudske osobine, ali su bili (uglavnom) smrtni. Zajednička osobina koja spaja mene i heroja je jedino smrtnost. Nikakve nadljudske osobine nemam, mada bih im se obradovala kada recimo, spremam ispit, ili učim neki novi strani jezik. Sve što radim, radim kao i ti, uz puno truda, a ponekad i uz puno lenjosti. Postižem svoje ciljeve naprosto jer se u nekom momentu nateram da se povinujem onom „red, rad, disciplina“ ma koliko mi teško padalo jer bih radije da nalakiram nokte, ili čitam za sebe, a ne za fakultet, ili mi se sluša muzika.

Nema potrebe da me idealizuješ zamo zato što drugačije izgledam, odnosno drugačije hodam. Interesuje me puno različitih stvari, i pokušavam da im idem u susret. Obavljam stvari u svakodnevnom životu najbolje što mogu, bilo da je to savladavanje neke arhitektonske prepreke ili rešavanje administrativne začkoljice. Nema u mom načinu života nikakvog herojstva, i ne želim da me tako posmatraš.  Ni mene, ni bilo koju drugu osobu sa hendikepom (osim ako neke od njih to same ne žele) jer mi nismo primer natčoveka, niti smo tu da vas naučimo nekoj specijalnoj životnoj mudrosti.

Verujem da vam je sada malo jasnije zašto se toliko bunim protiv bezrazložnog divljenja i čuđenja.

Ako želite da mi se divite, divite mi se kao pesnikinji, umetnici, (budućoj) radio novinarki, slikarki. Divite mi se kako god želite, ali ne zato što sam sve to, a imam hendikep. Posmatrajte me odvojeno, a istovremeno neodvojivo od mojih štaka, jer takva i jesam.

Sličniji smo nego što mislite. Jedina je razlika, kao što rekoh, što ja možda malo češće dobijam komplikovane čvorove zadataka (da ne kažem problema) da razmrsim. Inače smo sa svim vrlinama i manama – naprosto ljudi. Sa ili bez hendikepa.

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više

Ne znam da li danas neko pomaže roditeljima dece sa hendikepom da saznaju šta ih je snašlo kada napokon dobiju dijagnozu. Ne znam da li ih neko hrabri, i kako. Želim da verujem da toga ima. Ono što znam je da mojim roditeljima niko nije dao taj vetar u leđa. Zato je ovaj posvećen njima, i vama što još ne znate šta će od vašeg deteta sa hendikepom biti. Ne bojte se, možda sve bude dobro. Možda.

“Ako preživi do ponedeljka šaljemo je u Beograd”

Početkom devedesetih na jugu Srbije se niko nije bavio raznim testovima u ranoj trudnoći, ni zdravim, a nekmoli prevremeno rođenim bebama. Kad sam ja iskočila napolje dva meseca pre termina, mojim roditeljima je rečeno “Ako preživi do ponedeljka šaljemo je u Beograd”. Bio je valjda, petak. Niko ih nije pripremio na to šta znači dobiti bebu koja je malo požurila, ni šta će tek doći, ni koje su moguće komplikacije. Niko im nije rekao da pripaze na to kako se razvijam, i da prate da možda, možda, nemam malo drugačiju motoriku jer sam negde u međuvremenu ostala bez kiseonika. I garantujem da ni danas nije bolje. Kad sam na kraju ipak ostala dovoljno dugo žilava da su me dragi nam lekari prokupačke bolnice milostivo otposlali u Bg, provela tamo neka dva meseca u inkubatoru, i kad su me svečano uručili mami i tati da me nose kući, ovi blaženo nisu pojma imali da nešto ne valja. Kazao mi je tata pre par godina, mislio sam, eto jednog zdravog deteta. Uh, rekoh, ala sam te zeznula. I nasmejasmo se.

Kako saopštiti nesaopštivo?

Tata mi je pričao o tom momentu kada su saznali da ustvari imam hendikep, mnogo puta. I uvek mi je prosto urnebesno užasno, kao neki dobar oksimoron. Elem, roditelji su me odveli na kontrolu kao bebu od godinu dana, u Zavod za prevremeno rođenu decu. Pošto sam izašla odatle zdrava i čitava, u komadu premda malo mršava, tajo je samo želeo da se zahvali lekarskom osoblju što su mi pomogli da o(p)stanem. E, baš u tom momentu pri rutinskoj kontroli su se svi kolektivno prosvetlili da beba, ups, ima cerebralnu.

Bez ikakvog blagog, lepog i promišljenog uvoda mojima je sasuto onako, iz punog šaržera, da niko ne zna šta ću, da li ću i kako moći da radim u životu. I omiljena rečenica da ću možda “da budem na krevetu” forevr. Ma nemojte?

Mama i tata su, kontam, stajali kao vodom poliveni. Kako su se održali ne znam. Nikad o tome nisu govorili, kako su taj trenutak preživeli, kako su zatvorili ta vrata, kako me je tata uzeo u naručje i poneo niz hodnik, kako su se vratili dvesta i nešto kilometara nazad, kući, kako su sigurno sedeli za stolom, i razgovarali, kao uvek što pamtim – šta sad da se radi. A uradili su jedino što su znali, i najbolje – dali su sve od sebe i cele sebe za mene i u mene.

“Ali mora vozić da prođe, kako će da prođe ako se ti ne podigneš?”

Nisu znali skoro ništa. Ni da me možda treba poslati na operaciju, ni da treba da nosim longete, ni da bi koristilo, kad sam napokon u trećoj godini prohodala, naučiti me da odmah koristim štapiće (u narodu znanih pod imenom štake). Zato ja danas imam ovako zabavno koncipirane noge, u x. Nije bilo nikakvog priručnika ni gugla, a oni su, razume se u opštem kolapsu zemlje u selu na jugu moglu samo da se slikaju, što se kaže. Sigurno jesu čitali, šta su mogli, i zvali sve moguće prijatelje, rođake. Išli smo od lekara, preko nadrilekara do vračara, svuda, gde god su čuli da neko hipotetički može da pomogne.

Sad da kažem, da znam šta su stvarno radili, to pojma nemam. Jedino mogu da tvrdim da su svoju kožu sa leđa odrali da bih ja imala gde da gazim, i da su me u nju povili da me zaštite od sveta, i da iz mene izvuku najbolje. I sigurna sam da danas tako rade i neki drugi roditelji, iz isto tako nepovoljnih prilika, bez posla, bez podrške, bez saznanja kud tačno da se denu.

Verujem da su počeli od ljubavi prema meni i sestri, a onda i od straha, da me treba po svaku cenu “postaviti na noge”, da me treba razviti i uporno zalivati dok se ne rascvetam.

Najranije uspomene su mi zato, baš na vežbe. Sati i sati, na podu na dva ćebeta, da mi bude mekano. Ono što ide odozgo, crveno, na kockice. I danas ga mrzim. I mama, stroga, uporna, kao od kamena. Mora, izdrži, možeš, ajmo još jednom. Mama osmehnuta, mama kojoj su govorili “kakva si ti nemajka kad možeš da je vežbaš dok plače”. Mama koja je jedina znala koliko je to boli, ali koja je morala pored svega, da me dobro zabavi, da lakše podnesem, da nemam, što danas kažu, traume, mada se tad time niko nije bavio. Ja, da lakše podnesem. Nju niko nije pitao kako joj je. I danas se smejemo, kako me je učila da vežbam most. Umorna sam već, ne mogu više, a ona kaže “Ali mora vozić da prođe, kako će da prođe ako se ti ne podigneš?” I ja uradim most, i prođe voz.

Rekoh, ne bojte se, možda bude dobro.

Možda. Možda i ne bude. Toliko toga zavisi od toga gde živite, čime se bavite, kakvu podršku imate, da li vas okolina žali, stigmatizuje, osuđuje ili se prema vama kao roditeljima deteta sa hendikepom ponaša kao što i treba – prosto normalno. Toliko toga zavisi od vrste hendikepa deteta, od toga koliko možete kao ličnost da podnesete, od toga koliko sami imate snage i koliko ste spremni da od sebe date ne očekujući ništa zauzvrat. Bez frustracija, bez izneverenih očekivanja, bez ljutnje, samo da date. I da ne zamišljate šta bi bilo da nije tako, šta biste voleli da vaše dete može, nego da s tim što imate uradite najbolje što se uraditi da. Nemam pojma koliko i kako je to teško, ali znam da jeste mnogo, gledala sam lica dvoje ljudi kako dobijaju mapu od iskustava koje smo zajedno prošli. Jedino znam da treba izdržati, a usput, živeti, i učiti, od svog deteta koje drugačije percipira svet, koliko je on lep i koliko nov. Koliko je veliko i magično i moćno sve što vam je dato da možete da uradite sami. Makar to bio i treptaj oka.

Šta vam je hvala, roditelji?

Ne znam. Pitala sam mamu jednom, za vreme studija, da l’ bi volela da je dobila neku običnu devojčicu s kojim bi se manje u životu iscimala. Kaže ona meni, opet bih te rodila i nikad te ne bih menjala, i kad bih sve ovo znala. I mislim, šta joj je hvala danas, što je bez imalo preterivanja sebe ulila u mene, šta je hvala tati koga više nema, što je redovno rukama pritiskao grudi kada padnem, da mu ne iskoči to predivno srce, od koga sam naučila da volim ljude, nasledila melanholiju i sposobnost da satima zurim u krošnje drveća, talenat za pisanje poezije i za crtanje? Pa, ja. Ja sam im hvala, valjda. I to im je dovoljno.

Niko ih nije uputio šta reći detetu koje te pita, a šta je meni? Sami su se dovijali, i nikad nisu pokazali da su im ta moja pitanja vreo usijani nož koji reže po plućima, niti da im je išta što za mene čine teško. Primenili su samo jedno – uvek su sa mnom razgovarali kao da smo istih godina, nikad me nisu lagali, i nikad nisu zaboravili da naglase koliko sam posebna, koliko nezamenljiva, baš ovakva, kako ja to volim da kažem, nesavršena.

Želim da verujem da je danas roditeljima dece sa hendikepom malo lakše. Ne znam da li jeste, ni kako se snalaze. Sigurno, bar većina njih, radi najbolje što zna, a to nije herojski, i nije njima “svaka čast kako mogu”, njima je samo ljubav.

I, eto, jedino što mogu da vam kažem je baš to – volite svoje savršeno drugačije dete, jer mu sem vaše ljubavi, ništa drugo i ne treba.

 

 

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više

“Dok sedimo u učionici, nije važno što ne mogu da trčim. Bila sam im ravna, često i bolja od svih”. Ovako sam dugo opisivala svoje školovanje, pre fakulteta. I normalno, nisam imala pojma koliko toga strašnog i nepravičnog ta rečenica odslikava.

Tad, razume se, niko još nije ni čuo za inkluziju, niti za individualni obrazovni plan. Jug Srbije, seoska škola. Upisana sam u predškolsko, a zatim u prvi razred najopuštenije, kao bilo koje drugo drugo dete koje nema hendikep. Svi su znali “čija sam” i da sam “pametna”. Nije bilo psiholoških testova, niti dileme da li tu pripadam.

Od najranijeg školovanja bila sam odlično prihvaćena i niko se nije bavio mojim hendikepom, niti postavljao pitanja, mi deca, znali smo se od ranije,  ja sam jednostavno oduvek bila takva, i to je to. U jednoj učionici, odeljenja sva četiri razreda. Iz generacije 1991. nas četvoro. Iz tog perioda najbolje pamtim da sam radila fizičko ako želim, a ako ne želim, mogla sam čitav čas da provedem u učionici, odaberem knjigu iz biblioteke i čitam. Najčešće sam tako i činila, i ti su mi trenuci i danas jedna od najdražih uspomena.

Bila sam oduvek odličan đak, i to se nekako podrazumevalo. Tada i nisam o tome mislila. Zašto ja ne smem da dobijem dvojku, zašto se nikad nije dogodilo da dođem bez urađenog domaćeg. Bilo mi je super što svi govore da sam pametna. I što je tata ponosan. Što sam dobro dete. Što sam posebna.

“Da mi dođeš sledećeg časa sa jedinicom, jesi čula?”

U osnovnoj, sve mi je išlo, sem matematike. Radila sam kako treba u svakom segmentu školovanja. Sve, sve kako treba. Veoma rano sam shvatila da je biti dobar đak način da me ostali jednako vrednuju. Ako sam pametna, hendikep ide u drugi plan. I nekako, sad kad se okrenem iza sebe vidim da taj strašan pritisak moranja da se bude, da parafraziram Homera, “svagda najbolji i odličan između drugih” nisam ni primećivala. Znala sam da me i nastavnici i vršnjaci gotive. Jedni su mi davali petice u dnevnik, drugi bez problema prepisivali od mene. Niko me nikada nije vređao na temu hendikepa, nisam imala nikakve traume, imala sam fino društvo. Jedina mi je trauma bila učenje. To da budem uvek spremna, da uvek budem odlična. Pamtim da sam na polugodištu petog razreda bila vrlodobra prvi i jedini put, a to mi je bilo tada strašno. Niko mi kod kuće ništa nije rekao, niti je ikad od mene zahtevano da budem uvek najbolja, ali ja sam se živa pojela.

U srednjoj je moja opterećenost time da moram da budem tačno onakva kako sistem hoće došla do vrhunca. Profesorka psihologije je to jedina skontala, u drugoj godini gimnazije. Jednom mi je dok smo razgovarale o tome posle časa, rekla da moram da dobijem jedinicu. Da počnem da ne učim. Da olabavim malo, pod hitno. I rekla je, da mi dođeš sledećeg časa sa jedinicom, jesi čula. I došla sam, ne sa jedinicom, ali sa debelim minusom i to “u dnevniku”, jer skontala sam da nešto mora da se menja. I onda sam počela duboko da mislim.

“Prevrednovanje svih vrednosti”

Posle tog prvog minusa, i prvog bežanja u životu, sa časa istorije, iz revolta jer smo uvek mi “najbolji” odgovarali, a ostali mirno blejali, nešto se u meni prelomilo. I tad sam prvi put osvestila svu nepravdu, i pritisak koji sam nosila proteklih godina. Počela sam da čitam Ničea, da slušam rok. Mislila sam duboko i teško, i gušila se u nepravičnosti koja je prvi put iz nematerijalizovanog osećaja teskobe, dobila sasvim jasan oblik u jednom razgovoru sa mamom.

Ona sprema ručak, i po običaju ne miruje, svaki čas odlazi u kuhinju. Ja gledam u trake sunca na podu. Imam šesnaest, i najedanput se taj veliki i strašan svet obrušio na moju glavu. Govorimo o školi, o učenju. I tad izgovaram naglas, tu jasnu sliku – da sam kod kuće čitala enciklopedije (što svejedno jesam), a u školi bila dovoljan đak, dakle, obrazovana koliko želim van škole, ali sistemski “glupa”, svi oni koji su me tako usrdno podržavali i tapšali i kao se divili kako sam super, bi rekli “šta ćeš, zakačilo je i u glavu, ne samo u hod”. I bilo bi im žao. Davali bi mi dvojke na iks noge. Na to što sam slatka mala, ali eto, “takva”. Šteta, baš bi bila lepa da je kako treba.

I onda, razumevanje, prevrednovanje svih vrednosti, svest o tome koliko je sve to nepravedno. Jer da se nisam ponašala društveno prihvatljivo, da nisam bila “odlična” i imala dokaze u knjižici da sam “pametna” džaba bi mi bio moj lični nevidljivi “intelekt”.  Tako su “znanje” i škola i ocene bile način da im pokažem da sam “normalna”, “pametna”, “ista”. Pa kakav je to uopšte svet gde po nepisanom društvenom kodeksu koji niko nikada neće naglas priznati (ali će i dalje po njemu živeti) moraš da dokazuješ da si OK preko “pameti” samo zato što si drugačiji? Evo, nemam pojma, ni danas.

“Studirala sam apsolutno isto kao i moje kolege.”

Laž. A toliko puta sam je izgovorila tokom studija, opet nesvesno. Činjenica da sam ulagala vrlo često i više nego dupli napor da bih položila isti ispit, bila je nešto što se ticalo samo mene. Ticalo se samo ličnih momenata kada sam na miru u studentskom domu, i besna kao pregladneli tigar, jer opet nisam mogla sama da nađem knjigu koja mi treba. Najlakši deo je tu bio sesti i čitati, i poslednji. A pre toga je trebalo toliko toga uraditi, na komplikovaniji i teži način. Nikada nisam dopuštala da se u mom prisustvu na fakultetu govori “svaka ti čast, kako možeš”. Ljubazno sam objasnila da od toga dobijam mučninu. Radim isto što i vi, studiram, tačka. Nema ničeg svakačast u tome. Nema, ali jeste bilo teže, i imala sam toliko mnogo izazova. I normalno, iste rezultate kao ostali. Prilično fine. I tek kada sam završila osnovne studije prvi put sam naglas rekla: jeste, bilo mi je komplikovanije. Jeste, radila sam i preko svojih granica. Jeste, sistem me je samleo, i izdržala sam. Da bih bila ravnopravna. Da bih bila jednako vrednovana. Jednako pametna. Da bi bilo “nema veze što ima hendikep, odlična je”.

Jej.

“Ne moraš nikome da se dokazuješ.”

Sve što sam radila tokom osovnih i master studija, pa i danas, uslovljeno je svešću da ja predstavljam, na neki način, grupu mladih sa hendikepom. I sva ta težina i ogovornost da moraš da budeš dobra, odlična, kvalitetna, bila je i jeste na meni i danas. Jer, ja sam oni. I kad neko vidi mene, i moje rezulatate i rad, vidi sve nas. Razbija predrasude. Neće se bojati da priđe nekom ko na primer, drugačije hoda. Normalno, ne mora svako ovako. Ja sam tako odabrala, jer neko treba i to da radi – da ponese za druge, da govori za druge, da gura za druge. Da menja svest ljudi, da menja društvo. A promena nikad nije laka.

Znate li šta je najgore? Što taj užasan, ogroman, meljući stereotip da moraš da budeš pametan/a da bi te vrednovali ako si drugačiji, i pripadaš bilo kojoj “marginalnoj grupi” nikad ne prestaje. Ima ga i danas, i sasvim lepo opstaje.

A znate li šta je gore od najgoreg? Što tamo negde, neko dete sedi, i veruje (mada možda ne svesno) da mora da bude “pametno” da bi ga prihvatili jer “nije kao drugi”. Da osvaja nagrade, da bude najbolje. Savršeno. Jer ako ne bude tako, izopštiće ga, zato što ljudi vole da si heroj i da ti se dive i da si pametan, naročito ako si drugačiji, jer onda to ne moraju ni da primete da ti “nešto fali”, toliko si generalno  super. I moraš to i da dokažeš, ali ne samo jednom, nego stalno, svakog dana, svime što radiš.

Tendencija da prosuđujemo o nekom na osnovu spoljnih rezulatata ili izgleda postoji u svakom od nas i stravično je jaka. Ne znam ima li rešenja za to. Znam jedino da treba početi od toga da toj deci, koja su različita na bilo koji način, govorimo i pokazujemo da ne moraju da se dokazuju nikome. Da to što su drugačiji ne znači da moraju uvek da budu najbolji da bi bili prihvaćeni. Da “školsko znanje” i rezultati nisu parametar nečije vrednosti i kvaliteta. Da će biti sjajni i ako su stolari, i ako su inženjeri. Da je najvažnije da su srećni, šta god da rade.

I da je dobro i lepo što su to što jesu, da baš takvi svetu trebaju.

*Tekst je inspirisan člankom Jelene Savić “Pogled Romkinje na kulu od slonovače” objavljenom u magazinu Liceulice, aprila 2017. godine.

 

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više