Pozivamo mlade sa invaliditetom/hendikepom starosti do 35 godina, sa prebivalištem u Vojvodini, da se prijave na edukativni program na temu medijske pismenosti u Novom Sadu, koji će trajati od 05.06. do 07.06.2019.

O PROGRAMU

Medijska pismenost je sposobnost pristupa, analize, procene i kreiranja medijskog sadržaja. Medijski pismeni mladi bolje razumeju poruke koje dobijaju od televizije, radija, interneta, novina, časopisa, knjiga, bilborda, video igara, muzike i svih drugih oblika medija.

Medijska pismenost razvija tehničke (sposobnost pristupa medijima), kritičke (razumevanje medijskih sadržaja, sposobnost njihovog tumačenja i kritičkog vrednovanja) i praktične veštine (sposobnost stvaranja medijskih poruka). Ove veštine omogućavaju da mediji budu shvaćeni na pravi način, bez stereotipa, i prihvaćeni u društvu koje ih pažljivo i kritički posmatra.

Teme programa:

  • Zašto je važna medijska pismenost
  • Funkcije medija
  • Fake News
  • Uređivačka politika medija i selekcija sadržaja
  • Uloga regulatornih tela
  • Provera izvora informacija i analiza sadržaja
  • Televizija kao prozor u svet – novinarski žanrovi

Agendu programa možete pronaći OVDE.

Mesto održavanja: Hotel Novi Sad, Bulevar Jaše Tomića 1, Novi Sad.

Učešće na programu je besplatno. Forum mladih sa invaliditetom snosi sve troškove obuke, kao i smeštaja i prevoza (za učesnike van Novog Sada) i ishrane (za sve učesnike) tokom trajanja obuke.

KAKO SE PRIJAVITI?

Da biste se prijavili za učešće u programu potrebno je popuniti prijavni formular.

Prijavni formular se šalje na e-mail adresu: prijave@fmi.rs .

Rok za podnošenje prijava je 31. maj 2019. godine.

Za sve dodatne informacije o programu možete se obratiti Forumu mladih sa invaliditetom putem telefona 011 32 20 632 (od 09:00h do 17:00h) ili putem mail-a  prijave@fmi.rs .

O PREDAVAČU:

Maša Đorđević je diplomirala Novinarstvo na Fakultetu politički nauka u Beogradu, na kome je potom završila i master studije. Prethodno je završila srednju – umetničku školu Artimedia i stekla zvanje saradnika u dramskoj nastavi. Novinar istraživač je u Centru za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost.

Pred kamere je stala prvi put u trećem razredu osnovne škole, kada je vodila dečje i tinejdžerske emisije, i već tada je osetila magiju televizije. Novinar je i autor emisija „Budi i ti IT“ i „Karijera“ na Link televiziji, prvoj internet televiziji u Srbiji. Učestvovala je u realizaciji emisija na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Uređivala je emsiju „Javna odbrana“ i bila deo kulturno – umetničke redakcije RTS-a. Maša je predavač na radionicama za javni nastup u saradnji sa Kancelarijom za mlade grada Beograda. PR je Art studija „Mali Monmartr“ u Beogradu i letnjeg – filmskog kampa za decu „Mia Patria“. Donedavno je bila PR Centra za edukaciju i društvenu emancipaciju mladih. Pisala je za web portal Before After i Beogradske novine – časopis za urbanu kulturu. Konferensje je svečanosti Fakulteta političkih nauka, GO Savski Venac i voditelj dodele književne nagrade Isidora Sekulić u Skupštini grada. U školi za talente je više od deceniju realizovala brojne emisije, predstave i istraživanja. Edukator je novinarskih i radionica za javni nastup.

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Saradnici na projektu su Ministarstvo omladine i sporta i Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”

Izvor: FMI

Pročitajte više

Neretko slušamo o liderima. Onim političkim ili o ljudima koji su bili, poput Martina Lutera Kinga, pokretači društvenih promena. Ipak, šta je odlika lidera? Da li je to vizija, hrabrost ili su to socijalne veštine?

Odgovore na ovakva i slična pitanja mladi sa hendikepom iz svih krajeva Srbije otkrivaju u okviru škole liderstva. Škola za mlade lidere sa invaliditetom održava se od 29. novembra do 3. februara. Podeljena je u tri modula, a mladi u okviru nje stiču znanja o socijalnoj inkluziji, liderstvu i medijskoj i digitalnoj pismenosti u aktivizmu.

Kako se postaje lider?

Cilj škole za mlade lidere sa hendikepom je osnaživanje mladih sa različitim vrstama hendikepa za aktivno učešće u društvu i podizanje njihovih kapaciteta za participiranje u donošenju odluka na lokalnom nivou, pa i šire.

Stečena znanja i veštine omogućiće polaznicima škole da budu pokretači promena u svojim lokalnim sredinama i time doprinesu da gradovi u kojima žive budu pristupačnija i bezbednija mesta za život. Sa druge strane škola liderstva je podsticaj za pojedine polaznike da ostvare svoje liderske ambicije i u drugim oblastima poput politike ili ekologije što će doprineti i većoj vidljivosti osoba sa hendikepom u društvu.

Organizatori škole su Udruženje studenata sa hendikepom i Forum mladih sa invaliditetom.

Izvor: iSerbia

Pročitajte više

Od 31. januara do 3. februara u Kragujevcu je realizovan III modul Škole za mlade lidere sa invaliditetom/hendikepom.

Na trećem, ujedno i poslednjem modulu Škole, učesnici su ovladali tehnikama javnog nastupa, kao i tehnikama potrebnim za uspešno vođenje marketinških kampanja putem društvenih mreža.

Pored interaktivnog učešća na samim radionicama, učesnici su uspešno realizovali i domaće zadatke, koji su za cilj imali rešenje problema mladih sa invaliditetom/hendikepom u lokalnoj zajednici, ali i promovisanje same Škole.

Gostujući predavač na III modulu je bila Marija Stevuljević, ekspertkinja za medije i komunikaciju, sa dugogodišnjim iskustvom iz oblasti PR-a i promocije na društvenim mrežama.

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”.

Izvor: Forum mladih sa invaliditetom

Pročitajte više

Od 29. novembra do 02. decembra na Zlatiboru je organizovana Škola za mlade lidere sa invaliditetom/hendikepom za 15 mladih lidera starosti od 15 do 35 godina.

Na prvom modulu Škole ključne oblasti su bile  Inkluzivna omladinska politika, ostvarivanje zagarantovanih prava i učešće mladih sa invaliditetom/hendikepom u društvenim procesima. Takođe, učesnici su pričali i o ljudskim pravima, barijerama i samostalnom životu osoba sa invaliditetom.

Kroz interaktivan pristup i iskustveno učenje ovaj program doprinosi osnaživanju mladih lidera i liderki sa invaliditeton/hendikepom u oblasti samozastupanja, političke participacije, socijalnog uključivanja, antidiskriminacije i liderskih veština kao ličnih osobina za obavljanje aktivne uloge u društvenim i omladinskim aktivnostima.

Tokom  i nakon treninga, očekuje se da će mladi lideri sa invaliditetom/hendikepom biti:

  • motivisani za aktivizam i pokretanje inicijativa ka povećanju participacije mladih sa hendikepom;
  • obučeni za samozastupanje i zagovaranje ljudskih prava i društvene odgovornosti;
  • informisani o postojećim strateškim i zakonskim okvirima za društvenu uključenost i njihovu primenu;
  • stručni za lokalno akciono planiranje, organizovanje i sprovođenje aktivnosti omladinskih organizacija i institucija na način koji u punoj meri obezbeđuje uključenost mladih sa hendikepom;
  • u stanju da iniciraju i sprovode aktivnosti u oblasti omladinske politike koji su dostupne za mlade sa hendikepom;
  • obučeni za korišćenje socijalnih mreža u zagovaračkim aktivnostima i poboljšanju položaja osoba sa hendikepom;
  • osnaženi da organizuju incijative i aktivnosti u lokalnim zajednicama;
  • spremni da svoje ciljeve sprovedu u dela.

 

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”.

 

Pročitajte više

 

Ako želiš da utičeš na promene u društvu i budeš jedan/na od retkih, a pritom si spreman/na i da učiš, stičeš nove veštine, kroz druženje sa vršnjacima napreduješ i upoznaš nove osobe, razmeniš i proširiš svoja iskustva i samostalno radiš na ličnom razvoju,  dodatno imaš i potrebu da znanjem i angažovanjem aktivno menjaš društvo u kojem živiš prijavi se u Školu za mlade lidere!

Forum mladih sa invaliditetom  u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom pozivaju mlade sa invaliditetom/hendikepom širom Srbije da se prijave na jedinstven edukativni program:

 

“ŠKOLA ZA MLADE LIDERE SA INVALIDITETOM/HENDIKEPOM”

 

Škola je namenjena mladim pojedinkama i pojedincima sa invaliditetom/hendikepom (starosti 15-35 godina) koji žele da doprinesu promenama u svojim lokalnim zajednicama i rade na ličnom razvoju.

Kroz interaktivan pristup i iskustveno učenje ovaj program doprinosi osnaživanju mladih lidera i liderki sa invaliditeton/hendikepom u oblasti samozastupanja, političke participacije, socijalnog uključivanja, antidiskriminacije i liderskih veština kao ličnih osobina za obavljanje aktivne uloge u društvenim i omladinskim aktivnostima.

Dinamika Škole je osmišljena kao ciklus obuka koje će osnažiti, osvestiti i senzibilisati učesnike za uključivanje u procese donošenje odluka i društvenih aktivnosti u lokalnoj zajednici, a i šire.

Ključne oblasti obuka su:

  1. Inkluzivna omladinska politika, ostvarivanje zagarantovanih prava i učešće mladih sa invaliditetom/hendikepom u društvenim procesima;
  2. Javno zagovaranje i javni nastup;
  3. Digitalne i medijske veštine u aktivizmu.

Svaki od ciklusa obuka će trajati 3 dana, u periodu realizacije od 3 meseca, i biće održan na različitim lokacijama u novembru, decembru, i januaru mesecu, o čemu ćemo izabrane polaznike Škole naknadno obavestiti.

Tokom  i nakon treninga, očekuje se da će mladi lideri sa invaliditetom/hendikepom biti:

  • motivisani za aktivizam i pokretanje inicijativa ka povećanju participacije mladih sa hendikepom;
  • obučeni za samozastupanje i zagovaranje ljudskih prava i društvene odgovornosti;
  • informisani o postojećim strateškim i zakonskim okvirima za društvenu uključenost i njihovu primenu;
  • stručni za lokalno akciono planiranje, organizovanje i sprovođenje aktivnosti omladinskih organizacija i institucija na način koji u punoj meri obezbeđuje uključenost mladih sa hendikepom;
  • u stanju da iniciraju i sprovode aktivnosti u oblasti omladinske politike koji su dostupne za mlade sa hendikepom;
  • obučeni za korišćenje socijalnih mreža u zagovaračkim aktivnostima i poboljšanju položaja osoba sa hendikepom;
  • osnaženi da organizuju incijative i aktivnosti u lokalnim zajednicama;
  • spremni da svoje ciljeve sprovedu u dela.

Organizatori pokrivaju troškove prevoza, smeštaja na bazi punog pansiona, ishrane i obezbeđivanja radnih materijala za sve učesnike i učesnice, uključujući i njihove personalne asistente/asistentkinje.

Za osobe koje eventualno dolaze svojim kolima organizatori refundiraju troškove prevoza u iznosu od 17 dinara po pređenom kilometru, s tim što je potrebno da najmanje tri osobe dođe istim vozilom. Za realizaciju refundacije potrebno je uzeti gotovinski račun za gorivo.

Projektni tim pokriva troškove angažovanja personalnog/e asistenta/kinje mladima sa invaliditetom/hendikepom kojima je potrebna za učešće u radu, radne materijale u različitim formatima (na osnovu prethodno iskazanih potreba – elektronski, uvećana štampa, Brajevo pismo…), i ostale oblike prilagođavanja individualnim načinima funkcionisanja (ukoliko su prethodno jasno naznačeni u prijavnom formularu koji sledi u nastavku).

Broj mesta za polaznike i polaznice Škole je ograničen, a biće izabrane osobe iz većeg broja različitih mesta u Republici Srbiji.

Očekujemo da nam prijavni formular pošaljete na adresu prijave@fmi.rs  najkasnije do 15.novembra 2018.godine. Prijavni formular možete naći ovde Prijavni formular.docx

Za sve dodatne informacije možete nam se obratiti na mail office@ush.rs  i  na brojeve telefona 011 39 101 06 ili 069 730 755.

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”.

Pročitajte više

Forum mladih sa invaliditetom, u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, SeConS grupom za razvojnu inicijativu i Udruženjem za mlade Srbije, realizovao je info sesiju za organizacije civilnog društva u Beogradu, 26. septembra.

Projekat ima za cilj unapređenje građanske participacije mladih sa invaliditetom/hendikepom putem razvoja digitalne i medijske pismenosti.

Projekat počiva na pretpostavci da povećana digitalna pismenost stvara više šansi mladima da aktivno učestvuju u društvenom i političkom životu, da se povezuje sa drugim osobama, traže ili obavljaju posao, kreativno koriste slobodno vreme.

Naredne projektne aktivnosti u okviru projekta “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” omogućiće ciljnoj grupi sticanje znanja i veština u oblasti digitalne i medijske pismenosti, ponuditi obuke za razvoj liderskih veština, pospešiti razvoj udruženja za mlade u oblasti društvenog uključivanja, pružiti finansijsku podršku manjim projektima, ali i jačati kapacitete medija za kvalitetno i odgovorno novinarstvo kroz širenje svesti podrške mladima sa invaliditetom/hendikepom u kontekstu pozitivnog razvoja, kritičkog pristupa i primera dobrih praksi.

Projekat se realizuje u okviru programa Evropske unije “Unapređenje civilnog društva i medijskih programa 2016-2017”.

Fotografije možete pogledati ovde.

Pročitajte više

Partnerska organizacija Udruženje studenata sa hendikepom, u saradnji sa Forumom mladih sa invaliditetom, realizovala je trening “Uloga medija u podizanju svesti o poziciji osoba sa invaliditetom/hendikepom u društvu” u Užicu 7-og, odnosno u Novom Pazaru 13. septembra.

U okviru radionice učesnici su imali priliku da se upoznaju sa:

– osnovnim principima koncepta socijalne inkluzije;

– komunikacijom sa osobama sa invaliditetom/hendikepom i

– modelima u pristupu osobama sa invaliditetom/hendikepom.

Aktivnost je realizovana u okviru projekta “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom”, koji sprovode Forum mladih sa invaliditetom, u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, SeConS grupom za razvojnu inicijativu i Udruženjem za mlade Srbije. Projekat se realizuje u periodu od januara 2018. do juna 2020. godine i ima za cilj unapređenje građanske participacije mladih sa invaliditetom/hendikepom putem razvoja digitalne i medijske pismenosti.

Projekat se realizuje u okviru programa Evropske unije ”Unapređenje civilnog društva i medijskih programa 2016-2017”.

Fotografije pogledajte ovde.

Pročitajte više

Svi stavovi izneti u tekstu izvedeni su samo na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa.

Svaki hednikep je različit i traži različito promišljanje. Ipak, pokušala sam da izdvojim neke zajedničke tačke u kojima mogu da se pronađu oni koji se slično osećaju, nevezano za oblik hendikepa koji možda imaju.

Znam da ne mislite ništa loše kada mi govorite rečenice oduševljenja i divljenja. Želite da pokažete da vam je drago što radim sve što radim, što sam, eto „dotle stigla“ (gde god to dotle bilo i kako god se tumačilo), što sam tako rešena da svakakve stvari istovremeno postižem, i što dajem sve od sebe da me hendikep koji imam što manje ometa u tome. Čudite se, divite, nazivate me herojem. Ne mogu da vam zamerim što se radujete nekom mom uspehu, što me podržavate. To uvek prija, i drago mi je, ali samo ako me posmatrate naprosto kao mladu osobu koja pokušava da dosegne neke ciljeve. Neće me mnogo obradovati ipak, ako vidim, kao što je najčešće slučaj, da me divinizujete jer sve to radim, a još imam i hendikep, pa je to onda neki presedan, svetsko čudo.

Možda to i ne činite svesno, već samo želite da pružite svoju podršku. I hvala vam na tome, jer na neki sličan način podržavam i ja vas, znani i neznani ljudi iz realnog života i virtuelnog sveta. Jako sam srećna kada čujem kritike i komentare na svoj rad. Meni je ipak, ponekad malo previše tog posmatranja mene kao heroine. Verujem da postoje ljudi koji bi možda i sami sebe videli kao nekakav primer kome treba da se tapše. I to je u redu. Samo, ja jednostavno nisam takva.

izvor: pinterest.comMislite li da se lepo osećam kada čujem rečenicu „Ja se tebi divim!“? Ne, ne osećam se ni lepo ni prijatno. Zašto, pitaće se neki od vas, kad mi ne mislimo ništa loše! Upravo zato vam pokušavam objasniti zašto ne treba tako da govorite, i što je još važnije – zašto ne treba tako da se osećate kada je o meni reč. Naravno, ja vam slobodu da se divite, čudite i uzdižete me na neki izmišljeni pijedestal ne mogu uzeti, niti želim. Želim da vam pokažem zašto bi bilo divno kada biste odabrali da to ipak, ne činite.

Napisaću samo neke od uobičajenih rečenica, i obrazložiću vam zašto im se moje uši ne raduju.

Imaginarni prošli, sadašnji i budući sagovornici, razmislimo zajedno zašto govorim jedno veliko NE rečenicama koje slede, s nadom da ćete i vi učiniti isto:

„Ja se tebi divim, svaka ti čast!“

Nemaš se čemu diviti, i nije mi svaka čast. Jer ja radim isto što i ti. Nerviram se, kuvam kafu, turpijam nokte, češljam se, čitam, pišem, postavljam slike na fejsbuk, polažem ispite, odlazim na razna kulturna dešavanja, u biblioteku, u park, prelazim pešački prelaz, sedim i čupam kosu nad nekim problemom, teglim knjige na ramenu, zapertlavam cipele, stavljam slušalice u uši u prevozu. Vidiš li neku razliku u odnosu na sebe i svoju svakodnevicu? Ako mi se diviš jer sve to radim uprkos svom hendikepu, zapitaj se da li želiš da se tebi neko divi zbog tih  istih stvari, samo zato što ih prosto na svakodnevnom nivou obavljaš, a da to i ne primećuješ.

Istina je da mi za neke stvari treba više vremena, da se jako brzo umaram, da ulažem više napora. Ipak, tu i dalje materijala za divljenje nema. I ti se trudiš da daš najbolje od sebe svakog dana, zar ne?

„Ja tebe kad vidim, zapitam se na šta se ja uopšte žalim?“

lana_002Ako sam merna jedinica prema kojoj sagledavaš svoj život i probleme u njemu, i ako ti moj primer, i moja ličnost služi da sagledaš koliko je tvoj život zapravo lep i jednostavan kad vidiš „šta sve ima na svetu“ i „da i od goreg ima gore“, zaista i treba da razmisliš o svom životu, i da se zapitaš šta ti to u njemu ne odgovara i šta bi mogao/ mogla da promeniš. Ja nisam mera kvaliteta tvog života, niti sam upozorenje šta može da se dogodi nekome. Možda ti deluje da su tvoji problemi u odnosu na moje manji. Nisu, svima su nam problemi koji nas tište jednako teški, ja samo ponekad imam komplikovanije uvezane čvorove problema. Sa druge strane, možda pomisliš koliko si srećan što nisi ja kada me vidiš, i što hodaš „kao svi ostali“, što je tvoj život eto, lep i „normalan“ (šta god ta reč obuhvatala u svom značenju). Vidiš, i moj život je lep, zanimljiv je i obojen, dinamičan i pun komplikovanih situacija, i normalan je, kao i tvoj, i volim ga. Nemoj dozvoliti sebi da misliš da si u boljoj poziciji u odnosu na mene. Nisi, jer osoba sa hendikepom svako može da postane, bilo kada u životu.

„Eto, uprkos tom problemu koji imaš, ti si postigla mnogo više nego tvoji vršnajci bez hendikepa.“

Moj hendikep nije problem, moj hendikep je stanje, moj hendikep je jedan deo mog tela koje je kuća za dušu. Ne radim stvari u životu uprkos svom hendikepu već u saglasju sa njim, jer smo jedno, i ja ga se ne odričem, niti ga posmatram kao balast. Hendikep ima svoju težinu na mnogo nivoa, i zahteva zaista velike napore, to ne poričem. Ali njegovo postojanje nije razlog da me vrednuješ više u odnosu na moje vršnjake i da moje uspehe pojačavaš u odnosu na njihove, samo zato što se fizički razlikujem i komplikivanije funkcionišem u svakodnevnom životu. Ponekad zaista jesam uložila više truda i rada da bih postigla iste rezultate kao i moji vršnjaci, ali to nikada nisam učinila u borbi protiv svog hendikepa, već zajedno sa njim.

„Ti si pravi heroj! Kako sve to postižeš?!“

Nisam heroj, ni svoj ni bilo čiji. Heroji su u mitologiji imali nadljudske osobine, ali su bili (uglavnom) smrtni. Zajednička osobina koja spaja mene i heroja je jedino smrtnost. Nikakve nadljudske osobine nemam, mada bih im se obradovala kada recimo, spremam ispit, ili učim neki novi strani jezik. Sve što radim, radim kao i ti, uz puno truda, a ponekad i uz puno lenjosti. Postižem svoje ciljeve naprosto jer se u nekom momentu nateram da se povinujem onom „red, rad, disciplina“ ma koliko mi teško padalo jer bih radije da nalakiram nokte, ili čitam za sebe, a ne za fakultet, ili mi se sluša muzika.

Nema potrebe da me idealizuješ zamo zato što drugačije izgledam, odnosno drugačije hodam. Interesuje me puno različitih stvari, i pokušavam da im idem u susret. Obavljam stvari u svakodnevnom životu najbolje što mogu, bilo da je to savladavanje neke arhitektonske prepreke ili rešavanje administrativne začkoljice. Nema u mom načinu života nikakvog herojstva, i ne želim da me tako posmatraš.  Ni mene, ni bilo koju drugu osobu sa hendikepom (osim ako neke od njih to same ne žele) jer mi nismo primer natčoveka, niti smo tu da vas naučimo nekoj specijalnoj životnoj mudrosti.

Verujem da vam je sada malo jasnije zašto se toliko bunim protiv bezrazložnog divljenja i čuđenja.

Ako želite da mi se divite, divite mi se kao pesnikinji, umetnici, (budućoj) radio novinarki, slikarki. Divite mi se kako god želite, ali ne zato što sam sve to, a imam hendikep. Posmatrajte me odvojeno, a istovremeno neodvojivo od mojih štaka, jer takva i jesam.

Sličniji smo nego što mislite. Jedina je razlika, kao što rekoh, što ja možda malo češće dobijam komplikovane čvorove zadataka (da ne kažem problema) da razmrsim. Inače smo sa svim vrlinama i manama – naprosto ljudi. Sa ili bez hendikepa.

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više

Ne znam da li danas neko pomaže roditeljima dece sa hendikepom da saznaju šta ih je snašlo kada napokon dobiju dijagnozu. Ne znam da li ih neko hrabri, i kako. Želim da verujem da toga ima. Ono što znam je da mojim roditeljima niko nije dao taj vetar u leđa. Zato je ovaj posvećen njima, i vama što još ne znate šta će od vašeg deteta sa hendikepom biti. Ne bojte se, možda sve bude dobro. Možda.

“Ako preživi do ponedeljka šaljemo je u Beograd”

Početkom devedesetih na jugu Srbije se niko nije bavio raznim testovima u ranoj trudnoći, ni zdravim, a nekmoli prevremeno rođenim bebama. Kad sam ja iskočila napolje dva meseca pre termina, mojim roditeljima je rečeno “Ako preživi do ponedeljka šaljemo je u Beograd”. Bio je valjda, petak. Niko ih nije pripremio na to šta znači dobiti bebu koja je malo požurila, ni šta će tek doći, ni koje su moguće komplikacije. Niko im nije rekao da pripaze na to kako se razvijam, i da prate da možda, možda, nemam malo drugačiju motoriku jer sam negde u međuvremenu ostala bez kiseonika. I garantujem da ni danas nije bolje. Kad sam na kraju ipak ostala dovoljno dugo žilava da su me dragi nam lekari prokupačke bolnice milostivo otposlali u Bg, provela tamo neka dva meseca u inkubatoru, i kad su me svečano uručili mami i tati da me nose kući, ovi blaženo nisu pojma imali da nešto ne valja. Kazao mi je tata pre par godina, mislio sam, eto jednog zdravog deteta. Uh, rekoh, ala sam te zeznula. I nasmejasmo se.

Kako saopštiti nesaopštivo?

Tata mi je pričao o tom momentu kada su saznali da ustvari imam hendikep, mnogo puta. I uvek mi je prosto urnebesno užasno, kao neki dobar oksimoron. Elem, roditelji su me odveli na kontrolu kao bebu od godinu dana, u Zavod za prevremeno rođenu decu. Pošto sam izašla odatle zdrava i čitava, u komadu premda malo mršava, tajo je samo želeo da se zahvali lekarskom osoblju što su mi pomogli da o(p)stanem. E, baš u tom momentu pri rutinskoj kontroli su se svi kolektivno prosvetlili da beba, ups, ima cerebralnu.

Bez ikakvog blagog, lepog i promišljenog uvoda mojima je sasuto onako, iz punog šaržera, da niko ne zna šta ću, da li ću i kako moći da radim u životu. I omiljena rečenica da ću možda “da budem na krevetu” forevr. Ma nemojte?

Mama i tata su, kontam, stajali kao vodom poliveni. Kako su se održali ne znam. Nikad o tome nisu govorili, kako su taj trenutak preživeli, kako su zatvorili ta vrata, kako me je tata uzeo u naručje i poneo niz hodnik, kako su se vratili dvesta i nešto kilometara nazad, kući, kako su sigurno sedeli za stolom, i razgovarali, kao uvek što pamtim – šta sad da se radi. A uradili su jedino što su znali, i najbolje – dali su sve od sebe i cele sebe za mene i u mene.

“Ali mora vozić da prođe, kako će da prođe ako se ti ne podigneš?”

Nisu znali skoro ništa. Ni da me možda treba poslati na operaciju, ni da treba da nosim longete, ni da bi koristilo, kad sam napokon u trećoj godini prohodala, naučiti me da odmah koristim štapiće (u narodu znanih pod imenom štake). Zato ja danas imam ovako zabavno koncipirane noge, u x. Nije bilo nikakvog priručnika ni gugla, a oni su, razume se u opštem kolapsu zemlje u selu na jugu moglu samo da se slikaju, što se kaže. Sigurno jesu čitali, šta su mogli, i zvali sve moguće prijatelje, rođake. Išli smo od lekara, preko nadrilekara do vračara, svuda, gde god su čuli da neko hipotetički može da pomogne.

Sad da kažem, da znam šta su stvarno radili, to pojma nemam. Jedino mogu da tvrdim da su svoju kožu sa leđa odrali da bih ja imala gde da gazim, i da su me u nju povili da me zaštite od sveta, i da iz mene izvuku najbolje. I sigurna sam da danas tako rade i neki drugi roditelji, iz isto tako nepovoljnih prilika, bez posla, bez podrške, bez saznanja kud tačno da se denu.

Verujem da su počeli od ljubavi prema meni i sestri, a onda i od straha, da me treba po svaku cenu “postaviti na noge”, da me treba razviti i uporno zalivati dok se ne rascvetam.

Najranije uspomene su mi zato, baš na vežbe. Sati i sati, na podu na dva ćebeta, da mi bude mekano. Ono što ide odozgo, crveno, na kockice. I danas ga mrzim. I mama, stroga, uporna, kao od kamena. Mora, izdrži, možeš, ajmo još jednom. Mama osmehnuta, mama kojoj su govorili “kakva si ti nemajka kad možeš da je vežbaš dok plače”. Mama koja je jedina znala koliko je to boli, ali koja je morala pored svega, da me dobro zabavi, da lakše podnesem, da nemam, što danas kažu, traume, mada se tad time niko nije bavio. Ja, da lakše podnesem. Nju niko nije pitao kako joj je. I danas se smejemo, kako me je učila da vežbam most. Umorna sam već, ne mogu više, a ona kaže “Ali mora vozić da prođe, kako će da prođe ako se ti ne podigneš?” I ja uradim most, i prođe voz.

Rekoh, ne bojte se, možda bude dobro.

Možda. Možda i ne bude. Toliko toga zavisi od toga gde živite, čime se bavite, kakvu podršku imate, da li vas okolina žali, stigmatizuje, osuđuje ili se prema vama kao roditeljima deteta sa hendikepom ponaša kao što i treba – prosto normalno. Toliko toga zavisi od vrste hendikepa deteta, od toga koliko možete kao ličnost da podnesete, od toga koliko sami imate snage i koliko ste spremni da od sebe date ne očekujući ništa zauzvrat. Bez frustracija, bez izneverenih očekivanja, bez ljutnje, samo da date. I da ne zamišljate šta bi bilo da nije tako, šta biste voleli da vaše dete može, nego da s tim što imate uradite najbolje što se uraditi da. Nemam pojma koliko i kako je to teško, ali znam da jeste mnogo, gledala sam lica dvoje ljudi kako dobijaju mapu od iskustava koje smo zajedno prošli. Jedino znam da treba izdržati, a usput, živeti, i učiti, od svog deteta koje drugačije percipira svet, koliko je on lep i koliko nov. Koliko je veliko i magično i moćno sve što vam je dato da možete da uradite sami. Makar to bio i treptaj oka.

Šta vam je hvala, roditelji?

Ne znam. Pitala sam mamu jednom, za vreme studija, da l’ bi volela da je dobila neku običnu devojčicu s kojim bi se manje u životu iscimala. Kaže ona meni, opet bih te rodila i nikad te ne bih menjala, i kad bih sve ovo znala. I mislim, šta joj je hvala danas, što je bez imalo preterivanja sebe ulila u mene, šta je hvala tati koga više nema, što je redovno rukama pritiskao grudi kada padnem, da mu ne iskoči to predivno srce, od koga sam naučila da volim ljude, nasledila melanholiju i sposobnost da satima zurim u krošnje drveća, talenat za pisanje poezije i za crtanje? Pa, ja. Ja sam im hvala, valjda. I to im je dovoljno.

Niko ih nije uputio šta reći detetu koje te pita, a šta je meni? Sami su se dovijali, i nikad nisu pokazali da su im ta moja pitanja vreo usijani nož koji reže po plućima, niti da im je išta što za mene čine teško. Primenili su samo jedno – uvek su sa mnom razgovarali kao da smo istih godina, nikad me nisu lagali, i nikad nisu zaboravili da naglase koliko sam posebna, koliko nezamenljiva, baš ovakva, kako ja to volim da kažem, nesavršena.

Želim da verujem da je danas roditeljima dece sa hendikepom malo lakše. Ne znam da li jeste, ni kako se snalaze. Sigurno, bar većina njih, radi najbolje što zna, a to nije herojski, i nije njima “svaka čast kako mogu”, njima je samo ljubav.

I, eto, jedino što mogu da vam kažem je baš to – volite svoje savršeno drugačije dete, jer mu sem vaše ljubavi, ništa drugo i ne treba.

 

 

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više