Udruženje građanki FemPlatz i Ženska mirovna grupa – Pančevo (ŽMIG) realizuju projekat Mentorski program za žene sa invaliditetom u Srbiji, koji podržava UN WOMEN u okviru programa „Autonomija, glas, učešće osoba sa invaliditetom“.

Naša naredna sagovornica Ljiljana Stevković  kaže da je mentorski program važan „jer se zasniva na individualizovanoj podršci, prilagođenoj konkretnim potrebama i očekivanjima svake žene sa invaliditetom koja je uključena u program“.

Mentorke su tu da im pomognu da se upoznaju sa svojim pravima, da ih osnaže da razvijaju svoje lične, obrazovne i profesionalne potencijale i da se lakše suočavaju sa preprekama na koje nailaze na tom putu svog razvoja, dodaje Ljiljana.

Ljiljana je spremna da podeli svoje znanje sa polaznicama zato što „znanje, ali i iskustvo nema svrhu ukoliko se ne deli sa drugima“.

Uverena je da je to prilika da sve ono što je i  sama prošla i naučila primeni kako bi inspirisala i motivisala žene sa invaliditetom uključene u program da veruju u sebe i da teže ka ostvarenju svojih ciljeva. Sigurna je da se na taj način istovremeno i sama razvija i stiče nova iskustva i saznanja, kao i nova poznanstva.

Polaznice mentorskog programa od Ljiljane mogu da očekuju podršku i uvažavanje njihovih ličnih iskustava, potreba i očekivanja, kao i potpunu posvećenost onome što je njima bitno na planu njihovog razvoja i napredovanja.

Pored toga, dodaje Ljiljana „mogu da očekuju i da ću sa njima podeliti svoja znanja o veštinama komunikacije, pregovaranja i nenasilnog rešavanja konflikata, osmišljavanju, pisanju i realizaciji projekata i realizaciji akademskih zadataka u sferi visokog obrazovanja, kao i tome kako da prepoznaju nasilje i kako da se od njega zaštite“.

Naša sagovornica će polaznicama mentorskog programa govoriti o svojim iskustvima, usponima i padovima. Sigurna je da to mogu biti korisne informacije za polaznice da, „na putu svog ličnog i profesionalnog napretka, smeju da pogreše jer je i to deo procesa učenja i da ne odustaju od svojih ciljeva uprkos preprekama na koje nailaze“.

Za Ljiljanu aktivizam znači da ne zatvara oči pred društvenim problemima i problemima drugih.

Smatra da je aktivizam „važan za izgradnju društva u kojem će svi imati ista prava i iste mogućnosti za ostvarivanje tih prava“.  Dodaje da je aktivizam „važan i za lični razvoj i napredak pojedinaca“.

Aktivno zalaganje na planu podizanja svesti o postojanju određenih društvenih problema i zalaganje za pozitivne društvene promena jača samopouzdanje i osećaj brige za druge i društvo kao celinu, osećaj pripadnosti, osećaj odgovornosti i moći da se ličnim angažovanjem doprinese napretku u društvu, tvrdi Ljiljana Stevković.

 

Valjevo, 22. februar 2019. (Aleksandar Milijašević, Dijalog Net)

Izvor: DijalogNet

Pročitajte više

POZIV ZA EDUKATIVNI PROGRAM „DIGITALNA PISMENOST“

BEOGRAD

Od 11.03. do 13.03.2019.

 

Pozivamo mlade sa invaliditetom/hendikepom starosti do 35 godina, sa prebivalištem u Beogradu i okolini, da se prijave na edukativni program na temu digitalne pismenosti.

O PROGRAMU

Digitalna pismenost ima za cilj razvoj digitalnih kompetencija, pod kojima se podrazumevaju ključne sposobnosti za dugoročno učenje uz posedovanje sposobnosti za pouzdanu i kritičku upotrebu elektronskih medija za posao, odmor i komunikaciju. Ove kompetencije se odnose na logičko i kritičko razmišljanje, na visok nivo veštine upravljanja informacijama i na dobro razvijene veštine komunikacije. Digitalna kompetencija prepoznata je kao jedna od 8 osnovnih kompetencija neophodnih za doživotno učenje i pomoću nje se stiču i razvijaju i ostale veštine.

Teme programa:

  • Zbog čega je važno koristiti društvene mreže
  • Veštine komunikacije u digitalnom okruženju
  • Formiranje brenda ili ličnosti na društvenim mrežama
  • Targetiranje i kreiranje kampanja
  • Kupovina i plaćanje preko interneta
  • Sigurnost u digitalnom okruženju
  • Stvaranje digitalnih sadržaja-Dizajn u programima Canva, Adobe Spark i Snap Seed

Mesto održavanja: In Centar, Cara Lazara 5-7, Beograd. Edukacija će se održati u računarskoj učionici.

Radionice su celodnevne (od 10:00h do 16:30h)

Učešće na programu je besplatno. Forum mladih sa invaliditetom snosi sve troškove obuke i organizuje ručak i kafe pauze.

 

KAKO SE PRIJAVITI?

Da biste se prijavili za učešće u programu potrebno je popuniti prijavni formular.

Prijavni formular se šalje na e-mail adresu: prijave@fmi.rs .

Rok za podnošenje prijava je 7. mart 2019. godine.

Broj polaznika programa je ograničen. Na osnovu primljenih prijavnih formulara, biće odabrano  12 učesnika.

 

Za sve dodatne informacije o programu možete se obratiti Forumu mladih sa invaliditetom putem telefona 011 32 20 632 (od 09:00h do 17:00h) ili putem mail-a  prijave@fmi.rs .

 

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”

 

Pročitajte više

Udruženje Forum mladih sa invaliditetom sa partnerima, u okviru projekta “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom”, organizuje edukativni program za mlade sa invaliditetom/hendikepom, na temu digitalne pismenosti. Program se organizuje u četiri grada:

BEOGRAD Od 11.03. do 13.03.2019.
NOVI SAD Od 25.03. do 27.03.2019.
NIŠ Od 08.04. do 10.04.2019.
NOVI PAZAR Od 15.04. do 17.04.2019.
UŽICE Od 22.04. do 24.04.2019.

 

O PROGRAMU

Digitalna pismenost ima za cilj razvoj digitalnih kompetencija, pod kojima se podrazumevaju ključne sposobnosti za dugoročno učenje uz posedovanje sposobnosti za pouzdanu i kritičku upotrebu elektronskih medija za posao, odmor i komunikaciju. Ove kompetencije se odnose na logičko i kritičko razmišljanje, na visok nivo veštine upravljanja informacijama i na dobro razvijene veštine komunikacije. Digitalna kompetencija prepoznata je kao jedna od 8 osnovnih kompetencija neophodnih za doživotno učenje i pomoću nje se stiču i razvijaju i ostale veštine.

Teme programa:

  • Zbog čega je važno koristiti društvene mreže
  • Facebook i Instagram (alati i analitika)
  • Veštine komunikacije u digitalnom okruženju
  • Formiranje brenda ili ličnosti na društvenim mrežama
  • Targetiranje i kreiranje kampanja
  • Kupovina i plaćanje preko interneta
  • Sigurnost u digitalnom okruženju
  • Stvaranje digitalnih sadržaja-Dizajn u programima Canva, Adobe Spark i Snap Seed

Učešće na programu je besplatno.

Forum mladih sa invaliditetom snosi sve troškove obuke: radnog materijala, zakupa sale i sl, kao i smeštaja i prevoza (za učesnike van mesta održavanja programa) i ishrane (za sve učesnike) tokom trajanja obuke.

KAKO SE PRIJAVITI?

Poziv je otvoren za osobe sa invaliditetom uzrasta do 35 godina, koje imaju prebivalište u nekom od navedenih gradova ili gradova u okolini.

Za svaki od gradova bice objavljen pojedinačni poziv za prijavu na sajtu www.fmi.rs .

Da biste se prijavili za učešće u programu potrebno je popunit  prijavni formular (dostupan i na sajtu www.fmi.rs ).

Prijavni formular se šalje na e-mail adresu: prijave@fmi.rs .

Rok za podnošenje prijava je 7 dana pre početka programa.

Broj polaznika programa je ograničen. Na osnovu primljenih prijavnih formulara, biće odabrano po 12 učesnika za svaki od gradova.

 Za sve dodatne informacije o programu možete se obratiti Forumu mladih sa invaliditetom putem telefona 011 32 20 632 (od 09:00h do 17:00h) ili putem mail-a prijave@fmi.rs .

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”

 

Pročitajte više

Od 31. januara do 3. februara u Kragujevcu je realizovan III modul Škole za mlade lidere sa invaliditetom/hendikepom.

Na trećem, ujedno i poslednjem modulu Škole, učesnici su ovladali tehnikama javnog nastupa, kao i tehnikama potrebnim za uspešno vođenje marketinških kampanja putem društvenih mreža.

Pored interaktivnog učešća na samim radionicama, učesnici su uspešno realizovali i domaće zadatke, koji su za cilj imali rešenje problema mladih sa invaliditetom/hendikepom u lokalnoj zajednici, ali i promovisanje same Škole.

Gostujući predavač na III modulu je bila Marija Stevuljević, ekspertkinja za medije i komunikaciju, sa dugogodišnjim iskustvom iz oblasti PR-a i promocije na društvenim mrežama.

Projekat “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom” realizuje Forum mladih sa invaliditetom u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, Udruženjem za mlade Srbije i Secons-grupom za razvojnu inicijativu. Projekat je podržala Evropska unija u okviru “Civil Society Facility and Media Programme 2016-2017”.

Izvor: Forum mladih sa invaliditetom

Pročitajte više

Partnerska organizacija Udruženje studenata sa hendikepom, u saradnji sa Forumom mladih sa invaliditetom, realizovala je trening “Uloga medija u podizanju svesti o poziciji osoba sa invaliditetom/hendikepom u društvu” u Užicu 7-og, odnosno u Novom Pazaru 13. septembra.

U okviru radionice učesnici su imali priliku da se upoznaju sa:

– osnovnim principima koncepta socijalne inkluzije;

– komunikacijom sa osobama sa invaliditetom/hendikepom i

– modelima u pristupu osobama sa invaliditetom/hendikepom.

Aktivnost je realizovana u okviru projekta “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom”, koji sprovode Forum mladih sa invaliditetom, u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, SeConS grupom za razvojnu inicijativu i Udruženjem za mlade Srbije. Projekat se realizuje u periodu od januara 2018. do juna 2020. godine i ima za cilj unapređenje građanske participacije mladih sa invaliditetom/hendikepom putem razvoja digitalne i medijske pismenosti.

Projekat se realizuje u okviru programa Evropske unije ”Unapređenje civilnog društva i medijskih programa 2016-2017”.

Fotografije pogledajte ovde.

Pročitajte više

Ne znam da li danas neko pomaže roditeljima dece sa hendikepom da saznaju šta ih je snašlo kada napokon dobiju dijagnozu. Ne znam da li ih neko hrabri, i kako. Želim da verujem da toga ima. Ono što znam je da mojim roditeljima niko nije dao taj vetar u leđa. Zato je ovaj posvećen njima, i vama što još ne znate šta će od vašeg deteta sa hendikepom biti. Ne bojte se, možda sve bude dobro. Možda.

“Ako preživi do ponedeljka šaljemo je u Beograd”

Početkom devedesetih na jugu Srbije se niko nije bavio raznim testovima u ranoj trudnoći, ni zdravim, a nekmoli prevremeno rođenim bebama. Kad sam ja iskočila napolje dva meseca pre termina, mojim roditeljima je rečeno “Ako preživi do ponedeljka šaljemo je u Beograd”. Bio je valjda, petak. Niko ih nije pripremio na to šta znači dobiti bebu koja je malo požurila, ni šta će tek doći, ni koje su moguće komplikacije. Niko im nije rekao da pripaze na to kako se razvijam, i da prate da možda, možda, nemam malo drugačiju motoriku jer sam negde u međuvremenu ostala bez kiseonika. I garantujem da ni danas nije bolje. Kad sam na kraju ipak ostala dovoljno dugo žilava da su me dragi nam lekari prokupačke bolnice milostivo otposlali u Bg, provela tamo neka dva meseca u inkubatoru, i kad su me svečano uručili mami i tati da me nose kući, ovi blaženo nisu pojma imali da nešto ne valja. Kazao mi je tata pre par godina, mislio sam, eto jednog zdravog deteta. Uh, rekoh, ala sam te zeznula. I nasmejasmo se.

Kako saopštiti nesaopštivo?

Tata mi je pričao o tom momentu kada su saznali da ustvari imam hendikep, mnogo puta. I uvek mi je prosto urnebesno užasno, kao neki dobar oksimoron. Elem, roditelji su me odveli na kontrolu kao bebu od godinu dana, u Zavod za prevremeno rođenu decu. Pošto sam izašla odatle zdrava i čitava, u komadu premda malo mršava, tajo je samo želeo da se zahvali lekarskom osoblju što su mi pomogli da o(p)stanem. E, baš u tom momentu pri rutinskoj kontroli su se svi kolektivno prosvetlili da beba, ups, ima cerebralnu.

Bez ikakvog blagog, lepog i promišljenog uvoda mojima je sasuto onako, iz punog šaržera, da niko ne zna šta ću, da li ću i kako moći da radim u životu. I omiljena rečenica da ću možda “da budem na krevetu” forevr. Ma nemojte?

Mama i tata su, kontam, stajali kao vodom poliveni. Kako su se održali ne znam. Nikad o tome nisu govorili, kako su taj trenutak preživeli, kako su zatvorili ta vrata, kako me je tata uzeo u naručje i poneo niz hodnik, kako su se vratili dvesta i nešto kilometara nazad, kući, kako su sigurno sedeli za stolom, i razgovarali, kao uvek što pamtim – šta sad da se radi. A uradili su jedino što su znali, i najbolje – dali su sve od sebe i cele sebe za mene i u mene.

“Ali mora vozić da prođe, kako će da prođe ako se ti ne podigneš?”

Nisu znali skoro ništa. Ni da me možda treba poslati na operaciju, ni da treba da nosim longete, ni da bi koristilo, kad sam napokon u trećoj godini prohodala, naučiti me da odmah koristim štapiće (u narodu znanih pod imenom štake). Zato ja danas imam ovako zabavno koncipirane noge, u x. Nije bilo nikakvog priručnika ni gugla, a oni su, razume se u opštem kolapsu zemlje u selu na jugu moglu samo da se slikaju, što se kaže. Sigurno jesu čitali, šta su mogli, i zvali sve moguće prijatelje, rođake. Išli smo od lekara, preko nadrilekara do vračara, svuda, gde god su čuli da neko hipotetički može da pomogne.

Sad da kažem, da znam šta su stvarno radili, to pojma nemam. Jedino mogu da tvrdim da su svoju kožu sa leđa odrali da bih ja imala gde da gazim, i da su me u nju povili da me zaštite od sveta, i da iz mene izvuku najbolje. I sigurna sam da danas tako rade i neki drugi roditelji, iz isto tako nepovoljnih prilika, bez posla, bez podrške, bez saznanja kud tačno da se denu.

Verujem da su počeli od ljubavi prema meni i sestri, a onda i od straha, da me treba po svaku cenu “postaviti na noge”, da me treba razviti i uporno zalivati dok se ne rascvetam.

Najranije uspomene su mi zato, baš na vežbe. Sati i sati, na podu na dva ćebeta, da mi bude mekano. Ono što ide odozgo, crveno, na kockice. I danas ga mrzim. I mama, stroga, uporna, kao od kamena. Mora, izdrži, možeš, ajmo još jednom. Mama osmehnuta, mama kojoj su govorili “kakva si ti nemajka kad možeš da je vežbaš dok plače”. Mama koja je jedina znala koliko je to boli, ali koja je morala pored svega, da me dobro zabavi, da lakše podnesem, da nemam, što danas kažu, traume, mada se tad time niko nije bavio. Ja, da lakše podnesem. Nju niko nije pitao kako joj je. I danas se smejemo, kako me je učila da vežbam most. Umorna sam već, ne mogu više, a ona kaže “Ali mora vozić da prođe, kako će da prođe ako se ti ne podigneš?” I ja uradim most, i prođe voz.

Rekoh, ne bojte se, možda bude dobro.

Možda. Možda i ne bude. Toliko toga zavisi od toga gde živite, čime se bavite, kakvu podršku imate, da li vas okolina žali, stigmatizuje, osuđuje ili se prema vama kao roditeljima deteta sa hendikepom ponaša kao što i treba – prosto normalno. Toliko toga zavisi od vrste hendikepa deteta, od toga koliko možete kao ličnost da podnesete, od toga koliko sami imate snage i koliko ste spremni da od sebe date ne očekujući ništa zauzvrat. Bez frustracija, bez izneverenih očekivanja, bez ljutnje, samo da date. I da ne zamišljate šta bi bilo da nije tako, šta biste voleli da vaše dete može, nego da s tim što imate uradite najbolje što se uraditi da. Nemam pojma koliko i kako je to teško, ali znam da jeste mnogo, gledala sam lica dvoje ljudi kako dobijaju mapu od iskustava koje smo zajedno prošli. Jedino znam da treba izdržati, a usput, živeti, i učiti, od svog deteta koje drugačije percipira svet, koliko je on lep i koliko nov. Koliko je veliko i magično i moćno sve što vam je dato da možete da uradite sami. Makar to bio i treptaj oka.

Šta vam je hvala, roditelji?

Ne znam. Pitala sam mamu jednom, za vreme studija, da l’ bi volela da je dobila neku običnu devojčicu s kojim bi se manje u životu iscimala. Kaže ona meni, opet bih te rodila i nikad te ne bih menjala, i kad bih sve ovo znala. I mislim, šta joj je hvala danas, što je bez imalo preterivanja sebe ulila u mene, šta je hvala tati koga više nema, što je redovno rukama pritiskao grudi kada padnem, da mu ne iskoči to predivno srce, od koga sam naučila da volim ljude, nasledila melanholiju i sposobnost da satima zurim u krošnje drveća, talenat za pisanje poezije i za crtanje? Pa, ja. Ja sam im hvala, valjda. I to im je dovoljno.

Niko ih nije uputio šta reći detetu koje te pita, a šta je meni? Sami su se dovijali, i nikad nisu pokazali da su im ta moja pitanja vreo usijani nož koji reže po plućima, niti da im je išta što za mene čine teško. Primenili su samo jedno – uvek su sa mnom razgovarali kao da smo istih godina, nikad me nisu lagali, i nikad nisu zaboravili da naglase koliko sam posebna, koliko nezamenljiva, baš ovakva, kako ja to volim da kažem, nesavršena.

Želim da verujem da je danas roditeljima dece sa hendikepom malo lakše. Ne znam da li jeste, ni kako se snalaze. Sigurno, bar većina njih, radi najbolje što zna, a to nije herojski, i nije njima “svaka čast kako mogu”, njima je samo ljubav.

I, eto, jedino što mogu da vam kažem je baš to – volite svoje savršeno drugačije dete, jer mu sem vaše ljubavi, ništa drugo i ne treba.

 

 

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više

Znate onaj osećaj kad nemate snage da komunicirate, i uljudno zahvalite, iako znate da treba, i samo biste da ćutite, u prevozu na primer, sa slušalicama u ušima? Želite da ne morate nikome da se obratite, da ste neupadljivi, da niko ne očekuje da osmehnuti kažete molim, hvala i izvinite zbog nečega? E, pa, ako imate hendikep, teško da će vam uspeti da uživate u tišini, anonimnosti i ćutanju.

Zašto i da li moramo da budemo ljubazniji od ljudi bez hendikepa?
Dugo razmišljam o onome što sam davno primetila kada je reč o osobama sa hendikepom – od nas se nekako očekuje da uvek budemo ljubazni, nasmejani, da kažemo hvala, molim i izvinite svaki čas, pedeset puta na dan, i da, mnogo više puta nego osobe bez hendikepa. A tako “morate“ jer su ljudi ionako prepuni predrasuda i strahova, pa još ako vi budete puni negativne energije, još ćete im više učvrstiti postojeće stavove. S druge strane, kad ste ovako kao ja, uglavnom ljubazni, onda vam se dive “kako ste uvek tako nasmejani i pozitivni”.

Ne zna se šta je gore.

I da znate, nema šanse da se utopite u gomilu i ne postojite, kao ostali svet, suviše ste upadljivi. Svaki čas morate da zahvaljujete, klimate glavom. Evo nekih uobičajenih situacija. 🙂

“Molim vas, nemojte me podizati!”
Verujte mi da pojma nemam koliko puta dnevno ovo izgovorim. Uvek ista situacija, penjem se u bus, i samo osetim kako me neko hvata za nadlaktice i počinje da me podiže. Osim što mi je neprijatno što me neko nepoznat dodiruje bez potrebe, vrlo često se uznemirim i uplašim, jer to dođe na prepad. Zamislite da ste taman počeli da mislite o limunadi koja vas čeka kod kuće, dok se automatski penjete uz stepenice, kad odjednom, neko kreće da vas diže u bus. Neprijatno? O da.

Molim vas, molim vas, nemojte me podizati. Mogu sama. Ako procenim da ne mogu, reći ću. Znam da ne znate uvek šta da radite kad me vidite, znam da izgledam krhko, znam da mislite najbolje, ali nemojte, stvarno nemojte da me pipate.

 

“Mogu mogu, sigurno”
lNajgora noćna mora, i najgori repeat koji postoji na kugli Zemlji. Šta god da radim, bilo da nosim šolju sa kafom, koračam trotoarom, ulazim u prodavnicu, u prevoz, penjem se uz stepenice, biram šta ću da jedem, uvek me zaista previše puta na dan prati to “Je l’ možeš?” a onda “Je l’ sigurno?”. Uglavnom mogu, i nije mi problem, jer za svaku stvar koju radim imam tehniku. Nekad ne mogu, ali rizikujem i improvizujem na licu mesta ali lažem da mogu, jer iz nekog razloga ne želim da pitam za pomoć. Verujte da sam umornija od ovog ponavljanja i uveravanja da nešto mogu sama da obavim, nego od penanja uz stepenice. Spiralne.

 

“Izvinite, molim vas”
Deveti krug pakla, po učestalosti ponavljanja odmah pored “mnogo vam hvala” koje sledi. Izvinite što vam blokiram put, što sporo hodam, što me čekate, što mi treba pet minuta da spakujem hranu u torbu, što sam vam oborila knjige u knjižari, što zbunjujem vaše dete koje zuri u mene, što mi treba više vremena da nešto obavim, izvinite što kasnim, ne mogu brže, izvinite što vas uznemiravam, izvinite što moram da vas pitam za pomoć, izvinite… Već vam je muka? A tek meni… 🙂

Ipak, na kraju nekako završim tako što se opet i opet izvinjavam, makar i bez reči što sam tako komplikovana, spora i čudna, pored vas tako brzih, stabilnih, običnih, sposobnih da poskočite u svakom trenutku. I ja mislim da nije normalno da to činim samo jer sam jer sam drugačija od vas. Ali šta da vam kažem, društvene konvencije, pogotovo one nepisane su najgore. Ima hendikep, pa još i nevaspitana. E, svašta! 🙂

 

“Jao, mnogo vam hvala”
Ne znam koliko puta ovo kažem u jednom danu. Valjda milion. Hvala ako mi pridržite vrata, ako mi dodate kesu u prodavnici, hvala ako ste me pustili da sednem u busu, hvala ako ste mi preneli kafu za sto, hvala ako ste mi kupili nešto što ne mogu sama, hvala ako ste me propustili na ulici, hvala ako ste strpljivo sačekali da sporije prođem, hvala ako ste me pustili da u Maksiju kupujem bez korpe jer ne mogu da je nosim, hvala ako ste me propustili preko reda, hvala, uh joj, ne mogu više. 🙂

I ja bih da iskuliram, verujte
Nekad bih da nema potrebe da nepoznatoj ženi kažem, “je l’ možete molim vasda mi pridržite vrata” peti put tog dana, nekad bih da budem na miru sa svojim brigama, damislim šta ću s onim krompirom u ostavi i kad da ga spremim za ručak, i da ne moram da vam objašnjavam da zaista mogu da sačekam red u pekari, i da nije problem što stojim. Verujte da me više izmori to objašnjavanje nego stajanje.

Volim da budem sama sa sobom, kao i vi, sa slušalicama u ušima, nezainteresovana za svet oko sebe, u tišini. Nije to znak da sam mrzovoljna i da mi smetate, nego samo želim malo otuđenosti, znate. Stvarno malo, samo nekoliko puta u toku dana. 🙂

 

Ulepšajte mi dan
Uglavnom vas volim  iako ste nepoznati ljudi na ulici i nemam pojma ko ste, i iako mi idete na nerve s vremena na vreme. Isto me tako i obradujete, i kad se osmehnete na moje “hvala” punim srcem, ulepšate mi dan. Drago mi je što smo još uvek takvi kao ljudi, voljni da se nekome nepoznatom nađemo, na razne načine. Znam da vam bude drago kada mi pomognete jer mislite da ste učinili nešto lepo (mada je ovo posebna tema, i zna biti diksutabilno to tretiranje pomoći osobi sa hendikepom kao dobrog dela koje vas čini boljom osobom, i “humanim”). Nekad i je i meni lepo što ste naleteli baš sad kad, na primer, nikako ne mogu na ova neka vrata sama da uđem. Ali povremeno samo želim da me preskočite, i da me tretirate kao bilo koga drugog, kao nekog običnog, jer to i jesam.

Dođu ti trenuci kad poželim da ovog puta ne moram da zahvalim, da ne moram da vas zamolim, i da ne moram da se osmehnem. I ja bih da budem bilo ko iz gomile, u ovom divnom velikom gradu, a ne neko koga svi zapamte iz prve jer je drugačiji. Rado bih povremeno bila i nevaspitana i namrgođena i sama. Jednako vas gotivim i tad.

Samo me pustite da malo dišem na miru, i ulepšajte mi dan.

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više

Čuli ste za onu izreku “Zovi me i krćag samo nemoj da me razbiješ.” Možda verujete da je svejedno kako nazivate ljude ili pojave oko sebe? E, pa, nije, bar u pojedinim slučajevimna.

Nije svejedno.

Da, imam  hendikep, i ponekad mi je muka zbog toga. Mada stvarno volim sebe ovakvu kakva sam, stvarno volim, dođe dan kad prosto želim da mogu da trčim ili da mogu da obujem visoke potpetice, ili da mogu da nosim suknju bez helanki samo na tanke čarape, a da se ne cepaju kao obično. Dođe dan kad se probudim i umorna sam unapred, od svih onih pogleda “šta li joj se desilo” na ulici, od pomaganja bez pitanja treba li mi pomoć, od konstantnog dokazivanja da sam kao drugi, što bi rekli neki ljudi “normalna”.

Ima nešto od čeka se ipak, nikad ne umorim – da pričam o korektnoj terminologiji kada je o osobama sa hendikepom reč.

Možda niste znali, ali nije svejedno da li ćete reći da je neko invalid, ili osoba sa invaliditetom, hendikepiran ili osoba sa hendikepom. Nije svejedno, stvarno nije, baš ko u onoj reklami.

Nisam invalid, i nemojte me tako zvati.

Znate ono kad sedite za kompom, pa vam iskače onaj prozorčić i piše “invalid”, a vi klikćete i nervirate se jer ne radi? Program je nevažeći, nekoristan, deinstalirajte ga, poručuje vam sličica na desktopu. E, to vam je to, kad kažete “pustite je/ pomozite joj/ nek sedne, ona je invalid” govorite mi “ona je nevažeča/ nekorisna” pustite je da sedne u busu. Govorite mi, hajde da je deinstaliramo. Hajde da nam je bude žao. Hajde da je stavimo da sedne tu i bude lepa, i da ne mrda mnogo jer može da padne.

Nisam “nevažeća”, mogu mnogo toga, mogu isto koliko i vi koji nemate hendikep, a ponekad bogme, mogu i više od vas. Kad čujem reč invalid, naježim se i poskočim kao da je neko baš gadno opsovao na ispitu, dok je mrtva tišina, i svi ozbiljni.

Dakle, nikad invalid. To vam je kao neka bljak reč posle koje možete da operete usta sapunom sebi, a meni uši. Da, znam da piše invalid u nekim važnim dokumentima, i znam naša država ne smatra preterano važnim kako nas zove.

Kad kažete hendikepran, to vam je kao da ste rekli da je cela osoba hendikep, a ne samo jedan deo nje. Zato se kaže “sa hendikepom”, da bismo naglasili da je to samo jedan dodatak koji ide uz osobu, a ne nešto što je određuje.

Možemo lepše i bolje da kažemo  da neko nešto malo drugačije radi. Čitajte, pamtite, i prenosite dalje, pa da nekad u budućnosti učinite srećnom mene, i sve ostale mlade sa hendikepom.

Osoba, osoba, osoba  sa invaliditetom/ hendikepom

Osoba. Osoba. Osoba. Ponavljajte kao mantru. Osoba je najvažnija. Osoba je ono što pamtite, zar ne, osmeh, karakterističnu rečenicu, pogled, neku mnogo dobru foru, poklonjenu knjigu, podeljenu pesmu, zajednički izlazak. Osoba ide prva, a invaliditet/ hendikep tek posle. To vam je nešto kao dodatak, šlag na torti. Hendikep je samo jedan deo osobe koji je čini da ona obavlja neke stvari na malo drugačiji način. Inače se ne razlikuje od vas, na primer, isto se smeje, isto voli da izlazi, isto je ponekad mrzi da uči.

Hendikep/ invaliditet nije nužno nešto loše i strašno, nešto “daleko bilo” i “jao jadna ona, ja ne znam šta bih da se meni desilo”. Eto, ja na primer imam baš kul štake i mnogo ih volim, više nego celu svoju kućnu biblioteku. Nemojte da mislite da smo nesrećni jer imamo hendikep. Nije da nam je uvek super, ali uglavnom prosto uživamo u životu i radimo isto što i vi bez hendikepa, samo možda malo komplikovanije.

Zašto koristim termin hendikep?

Uvek napominjem da je izbor na vama, i da možete reći i osoba sa hendikepom i osoba sa invaliditetom, šta god smatrate korektnijim. Mnoge osobe sa hendikepom više vole reč invaliditet, dok druge radije žele da čuju reč hendikep. To je lično pravo odabira.

Ja ipak koristim konstrukciju “osoba sa hendikepom” jer ukazuje na izjednačavanje mogućnosti.

Reč hendikep (hand in cap/ ruka u kapi) potiče iz srednjovekovne igre u Engleskoj kada je još uvek bila aktuelna razmena dobara. Kupci/ igrači su u kapu stavljali predmete za razmenu, a novac ili predmet koji žele da daju u zamenu, pored. Sudija je vadeći predmet iz kape određivao koliko treba da se doplati ili koliko još predmeta treba da se doda, da bi se taj predmet izjednačio po vrednosti sa onim koji igrač želi.

Šta je najvažnije?

Njavažnije je da zapamtite da je na prvom mestu osoba, a da je na vama odabir nastavka – sa hendikepom ili sa invaliditetom. Važno je kako se nekome obraćate i kako o njemu govorite.

Najvažnije je ipak, da prvo vidite osobu kao takvu, a da hendikep poštujete i prihvatate kao ravnopravan deo nje.

Upamtite:

Nije svejedno kako me zovete, kako nas zovete.

A sad podelite ovo sa prijateljima i učinite svet lepšim mestom, jer, terminologija je važna. 🙂

(Tekst je izvorno napisan za sajt Active Balkans, u okviru istoimenog projekta Inicijative mladih za ljudska prava.)

Pročitajte više

Pregurali ste osnovnu školu, i sad je vreme za srednju ili fakultet? Bojite se da to što imate hendikep nosi suviše problema  i razmišljate da je bolje da ostanete kod kuće? Nikako! Evo zašto je neizmerno važno da nastavite da se školujete

(Tekst se prevashodno odnosi na srednjoškolce i studente sa hendikepom koji na dalje školovanje odlaze u drugi grad, bez roditelja ili nekih drugih članova porodice. Ipak, ovde se mogu pronaći svi mladi sa hendikepom koji žele da napreduju u školovanju).

Odlazak u nepoznato? Samo napred!

Školovanje mlade osobe sa hendikepom može da bude veoma stresno i komplikovano. Sama zgrada škole/ fakluteta  često nije pristupačna, nemate obezbeđen prevoz, nemate personalnog asistenta. Ako sve to i postoji makar u nekom obliku, nemate pojma kako da to dobijete, i kako da se osamostalite. Toliko toga vam je otežano, novo i zastrašujuće da vam dođe da dignete ruke i odustanete, jer prosto ne znate kako dalje.

To je baš ono što nikako ne smete da uradite jer nastavak školovanja će vas učiniti zrelijim, sigurnijim, i otvorenijim za svet oko sebe.

Selidba u novi grad, potpuno nepoznati ljudi i gradivo? Upravo vam to treba. Pročitajte zašto.

Imaćete gomilu novih prijatelja

Neminovno ćete upoznati nove ljude, bilo da se školujete na daljinu/ vanredno (društvene mreže su tu) ili odlazite na časove u školu ili na fakultet. Ako možete da birate, uvek se odlučite za pohađanje redovne nastave, jer to znači da ćete stalno biti u središtu događanja, i neće vam promaći važne informacije. Bićete deo svih druženja između časova i predavanja, ispijaćete kafu na klupicama ispred škole ili u hodniku na faksu. Dogovaraćete zajednička učenja koja će se pretvarati u slušanje muzike i pričanje o smislu života, dakle u sve samo ne u ponavljanje gradiva.

Muke oko spremanja neke lekcije ili ispita samo će vas zbližiti i po završetku srednje škole ili studija, sigurno ćete imati bar jednog “pravog” prijatelja za ceo život.

Hendikep će vas verovatno ometati na milion načina (svaki hendikep je različit, znači različito kreativno će vam komplikovati život), ali ćete se uvek snalaziti. Uostalom, upravo zato imate prijatelje iz škole/ sa faksa – da zajedno prevazilazite prepreke koje hendikep ume da nosi. Oni će vas naučiti kako da budete samostalniji i otkrićete gomilu novih mesta i događaja zajedno. Vi ćete njih naučiti da se ne boje osoba sa hendikepom, i da čak i ako su imali predrasude, posle poznanstva sa vama zaborave na njih.

Bićete mnogo samostalniji

Dok su mladi sa hendikepom kod kuće, sa porodicom, često su prezaštićeni. U pokušaju da vam pomognu što više, ljudi koji vas vole rade sve umesto vas. Boje se da ne padnete, da se ne povredite, da se ne umorite suviše, da se ne opečete vrelom vodom. Neko drugi će sve to brže, lakše i bolje od vas, jer vam treba više vremena, a obično se čuje i ono “Ne možeš ti to, daj meni ja ću.”

Uvek neko drugi zaliva cveće, plaća račune, određuje koliko novca na šta ide, odlazi u nabavku namirnica, sprema ručak. Zato kad se odselite na studije ili u srenju školu u drugi grad, može da se desi da bukvalno ne znate da ispržite jaje, nemate pojma kako se i gde plaća račun ili kako da rasporedite ono malo novca što imate za mesec.

Ne brinite, sve ćete naučiti. Ama baš sve, i ono što ste mislili da nikad ne možete i ne umete, sve ćete znati da uradite. I ono što stvarno ne možete zbog prirode hendikepa – i to ćete da uradite. Što je najlepše od svega, nećete imati pojma kako ste uspeli. Samo ćete odjednom shvatiti da vi zapravo sve možete, samo možda malo sporije i drugačije.

Školovanjem gradite svoju nezavisnost

Stvari koje naučite tako odjednom “bačeni u svet” bez ikoga da vam pomogne biće primenljive na sve što će vam se kasnije u životu događati, ne samo na školovanje. Dok se školujete, vi ne samo da ućite i usavršavate se kada je o vašoj budućoj profesiji reč, već i unapred brinete o svojoj budućnosti i samostalnosti u finansijkom i svakom drugom smislu.

Ako nastavite školovanje imate veće šanse da se zaposlite, a samim tim i da budete finansijski nezavisni. To znači da ne čekate na pomoć države što se novca tiče, već sami sebi obezbeđujete sve što vam je potrebno. Divno zar ne? 🙂

Niko vam, naravno, ne može garantovati da ćete se odmah po završetku fakulteta ili srednje škole zaposliti i biti samostalni, ali ako ste uporni i motivisani, nešto će sigurno “iskoćiti”.

Obrazujte se formalno i neformalno

Bilo da ste već na fakultetu, ili još uvek u srednjoj školi, ili tek treba da upišete jedno ilii drugo, obavezno obratite paćnju i na neformalno obrazovanje. Ukoliko ste u mogućnosti pratite koji su oblici neformalnog obrazovanja dostupni u vašem okruženju. Pohađajte treninge, radionice, seminare, volontirajte koliko možete, pokrenite sopstveni blog ili vlog, čitajte na internetu o temama koje vas posebno zanimaju, učite i usavršavajte strane jezike, prijavljujte se za onlajn škole i kurseve.

Uvek učite novo, jer nije samo formalno obrazovanje važno, sve što naučite “sa strane” će vam sigurno nekada koristiti.

Nikako i nikada ne odustajte!

Bez obzira na sve strahove koje imate, na finansijske probleme, prirodu hendikepa, manjak podrške okoline, neizmerno je važno da NIKADA ne odustanete od želje da se dalje školujete.

Koliko god vam neverovatno izgledalo, naći ćete rećenje. Posećujte grupe na fejsbuku, prijavljujte se na forume, šaljite mejlove.

Budite uporni. nemojte se obeshrabriti. Kakva god bila zemlja u kojoj živimo, nemojte dozvoliti da vas obeshrabri. Gurajte dalje. Budite vredni.

Ne odustajte. Znanje jeste budućnost. 🙂

Lana Nikolić

Tekst je izvorno napisan za sajt Involved not Invalid koji više ne postoji, u okviru istoimenog projekta Inicijative mladih za ljudska prava.

Pročitajte više