Partnerska organizacija Udruženje studenata sa hendikepom, u saradnji sa Forumom mladih sa invaliditetom, realizovala je trening “Uloga medija u podizanju svesti o poziciji osoba sa invaliditetom/hendikepom u društvu” u Užicu 7-og, odnosno u Novom Pazaru 13. septembra.

U okviru radionice učesnici su imali priliku da se upoznaju sa:

– osnovnim principima koncepta socijalne inkluzije;

– komunikacijom sa osobama sa invaliditetom/hendikepom i

– modelima u pristupu osobama sa invaliditetom/hendikepom.

Aktivnost je realizovana u okviru projekta “Digitalna i medijska pismenost mladih sa invaliditetom/hendikepom”, koji sprovode Forum mladih sa invaliditetom, u partnerstvu sa Udruženjem studenata sa hendikepom, SeConS grupom za razvojnu inicijativu i Udruženjem za mlade Srbije. Projekat se realizuje u periodu od januara 2018. do juna 2020. godine i ima za cilj unapređenje građanske participacije mladih sa invaliditetom/hendikepom putem razvoja digitalne i medijske pismenosti.

Projekat se realizuje u okviru programa Evropske unije ”Unapređenje civilnog društva i medijskih programa 2016-2017”.

Fotografije pogledajte ovde.

Pročitajte više

Znate onaj osećaj kad nemate snage da komunicirate, i uljudno zahvalite, iako znate da treba, i samo biste da ćutite, u prevozu na primer, sa slušalicama u ušima? Želite da ne morate nikome da se obratite, da ste neupadljivi, da niko ne očekuje da osmehnuti kažete molim, hvala i izvinite zbog nečega? E, pa, ako imate hendikep, teško da će vam uspeti da uživate u tišini, anonimnosti i ćutanju.

Zašto i da li moramo da budemo ljubazniji od ljudi bez hendikepa?
Dugo razmišljam o onome što sam davno primetila kada je reč o osobama sa hendikepom – od nas se nekako očekuje da uvek budemo ljubazni, nasmejani, da kažemo hvala, molim i izvinite svaki čas, pedeset puta na dan, i da, mnogo više puta nego osobe bez hendikepa. A tako “morate“ jer su ljudi ionako prepuni predrasuda i strahova, pa još ako vi budete puni negativne energije, još ćete im više učvrstiti postojeće stavove. S druge strane, kad ste ovako kao ja, uglavnom ljubazni, onda vam se dive “kako ste uvek tako nasmejani i pozitivni”.

Ne zna se šta je gore.

I da znate, nema šanse da se utopite u gomilu i ne postojite, kao ostali svet, suviše ste upadljivi. Svaki čas morate da zahvaljujete, klimate glavom. Evo nekih uobičajenih situacija. 🙂

“Molim vas, nemojte me podizati!”
Verujte mi da pojma nemam koliko puta dnevno ovo izgovorim. Uvek ista situacija, penjem se u bus, i samo osetim kako me neko hvata za nadlaktice i počinje da me podiže. Osim što mi je neprijatno što me neko nepoznat dodiruje bez potrebe, vrlo često se uznemirim i uplašim, jer to dođe na prepad. Zamislite da ste taman počeli da mislite o limunadi koja vas čeka kod kuće, dok se automatski penjete uz stepenice, kad odjednom, neko kreće da vas diže u bus. Neprijatno? O da.

Molim vas, molim vas, nemojte me podizati. Mogu sama. Ako procenim da ne mogu, reći ću. Znam da ne znate uvek šta da radite kad me vidite, znam da izgledam krhko, znam da mislite najbolje, ali nemojte, stvarno nemojte da me pipate.

 

“Mogu mogu, sigurno”
lNajgora noćna mora, i najgori repeat koji postoji na kugli Zemlji. Šta god da radim, bilo da nosim šolju sa kafom, koračam trotoarom, ulazim u prodavnicu, u prevoz, penjem se uz stepenice, biram šta ću da jedem, uvek me zaista previše puta na dan prati to “Je l’ možeš?” a onda “Je l’ sigurno?”. Uglavnom mogu, i nije mi problem, jer za svaku stvar koju radim imam tehniku. Nekad ne mogu, ali rizikujem i improvizujem na licu mesta ali lažem da mogu, jer iz nekog razloga ne želim da pitam za pomoć. Verujte da sam umornija od ovog ponavljanja i uveravanja da nešto mogu sama da obavim, nego od penanja uz stepenice. Spiralne.

 

“Izvinite, molim vas”
Deveti krug pakla, po učestalosti ponavljanja odmah pored “mnogo vam hvala” koje sledi. Izvinite što vam blokiram put, što sporo hodam, što me čekate, što mi treba pet minuta da spakujem hranu u torbu, što sam vam oborila knjige u knjižari, što zbunjujem vaše dete koje zuri u mene, što mi treba više vremena da nešto obavim, izvinite što kasnim, ne mogu brže, izvinite što vas uznemiravam, izvinite što moram da vas pitam za pomoć, izvinite… Već vam je muka? A tek meni… 🙂

Ipak, na kraju nekako završim tako što se opet i opet izvinjavam, makar i bez reči što sam tako komplikovana, spora i čudna, pored vas tako brzih, stabilnih, običnih, sposobnih da poskočite u svakom trenutku. I ja mislim da nije normalno da to činim samo jer sam jer sam drugačija od vas. Ali šta da vam kažem, društvene konvencije, pogotovo one nepisane su najgore. Ima hendikep, pa još i nevaspitana. E, svašta! 🙂

 

“Jao, mnogo vam hvala”
Ne znam koliko puta ovo kažem u jednom danu. Valjda milion. Hvala ako mi pridržite vrata, ako mi dodate kesu u prodavnici, hvala ako ste me pustili da sednem u busu, hvala ako ste mi preneli kafu za sto, hvala ako ste mi kupili nešto što ne mogu sama, hvala ako ste me propustili na ulici, hvala ako ste strpljivo sačekali da sporije prođem, hvala ako ste me pustili da u Maksiju kupujem bez korpe jer ne mogu da je nosim, hvala ako ste me propustili preko reda, hvala, uh joj, ne mogu više. 🙂

I ja bih da iskuliram, verujte
Nekad bih da nema potrebe da nepoznatoj ženi kažem, “je l’ možete molim vasda mi pridržite vrata” peti put tog dana, nekad bih da budem na miru sa svojim brigama, damislim šta ću s onim krompirom u ostavi i kad da ga spremim za ručak, i da ne moram da vam objašnjavam da zaista mogu da sačekam red u pekari, i da nije problem što stojim. Verujte da me više izmori to objašnjavanje nego stajanje.

Volim da budem sama sa sobom, kao i vi, sa slušalicama u ušima, nezainteresovana za svet oko sebe, u tišini. Nije to znak da sam mrzovoljna i da mi smetate, nego samo želim malo otuđenosti, znate. Stvarno malo, samo nekoliko puta u toku dana. 🙂

 

Ulepšajte mi dan
Uglavnom vas volim  iako ste nepoznati ljudi na ulici i nemam pojma ko ste, i iako mi idete na nerve s vremena na vreme. Isto me tako i obradujete, i kad se osmehnete na moje “hvala” punim srcem, ulepšate mi dan. Drago mi je što smo još uvek takvi kao ljudi, voljni da se nekome nepoznatom nađemo, na razne načine. Znam da vam bude drago kada mi pomognete jer mislite da ste učinili nešto lepo (mada je ovo posebna tema, i zna biti diksutabilno to tretiranje pomoći osobi sa hendikepom kao dobrog dela koje vas čini boljom osobom, i “humanim”). Nekad i je i meni lepo što ste naleteli baš sad kad, na primer, nikako ne mogu na ova neka vrata sama da uđem. Ali povremeno samo želim da me preskočite, i da me tretirate kao bilo koga drugog, kao nekog običnog, jer to i jesam.

Dođu ti trenuci kad poželim da ovog puta ne moram da zahvalim, da ne moram da vas zamolim, i da ne moram da se osmehnem. I ja bih da budem bilo ko iz gomile, u ovom divnom velikom gradu, a ne neko koga svi zapamte iz prve jer je drugačiji. Rado bih povremeno bila i nevaspitana i namrgođena i sama. Jednako vas gotivim i tad.

Samo me pustite da malo dišem na miru, i ulepšajte mi dan.

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više