Znate onaj osećaj kad nemate snage da komunicirate, i uljudno zahvalite, iako znate da treba, i samo biste da ćutite, u prevozu na primer, sa slušalicama u ušima? Želite da ne morate nikome da se obratite, da ste neupadljivi, da niko ne očekuje da osmehnuti kažete molim, hvala i izvinite zbog nečega? E, pa, ako imate hendikep, teško da će vam uspeti da uživate u tišini, anonimnosti i ćutanju.

Zašto i da li moramo da budemo ljubazniji od ljudi bez hendikepa?
Dugo razmišljam o onome što sam davno primetila kada je reč o osobama sa hendikepom – od nas se nekako očekuje da uvek budemo ljubazni, nasmejani, da kažemo hvala, molim i izvinite svaki čas, pedeset puta na dan, i da, mnogo više puta nego osobe bez hendikepa. A tako “morate“ jer su ljudi ionako prepuni predrasuda i strahova, pa još ako vi budete puni negativne energije, još ćete im više učvrstiti postojeće stavove. S druge strane, kad ste ovako kao ja, uglavnom ljubazni, onda vam se dive “kako ste uvek tako nasmejani i pozitivni”.

Ne zna se šta je gore.

I da znate, nema šanse da se utopite u gomilu i ne postojite, kao ostali svet, suviše ste upadljivi. Svaki čas morate da zahvaljujete, klimate glavom. Evo nekih uobičajenih situacija. 🙂

“Molim vas, nemojte me podizati!”
Verujte mi da pojma nemam koliko puta dnevno ovo izgovorim. Uvek ista situacija, penjem se u bus, i samo osetim kako me neko hvata za nadlaktice i počinje da me podiže. Osim što mi je neprijatno što me neko nepoznat dodiruje bez potrebe, vrlo često se uznemirim i uplašim, jer to dođe na prepad. Zamislite da ste taman počeli da mislite o limunadi koja vas čeka kod kuće, dok se automatski penjete uz stepenice, kad odjednom, neko kreće da vas diže u bus. Neprijatno? O da.

Molim vas, molim vas, nemojte me podizati. Mogu sama. Ako procenim da ne mogu, reći ću. Znam da ne znate uvek šta da radite kad me vidite, znam da izgledam krhko, znam da mislite najbolje, ali nemojte, stvarno nemojte da me pipate.

 

“Mogu mogu, sigurno”
lNajgora noćna mora, i najgori repeat koji postoji na kugli Zemlji. Šta god da radim, bilo da nosim šolju sa kafom, koračam trotoarom, ulazim u prodavnicu, u prevoz, penjem se uz stepenice, biram šta ću da jedem, uvek me zaista previše puta na dan prati to “Je l’ možeš?” a onda “Je l’ sigurno?”. Uglavnom mogu, i nije mi problem, jer za svaku stvar koju radim imam tehniku. Nekad ne mogu, ali rizikujem i improvizujem na licu mesta ali lažem da mogu, jer iz nekog razloga ne želim da pitam za pomoć. Verujte da sam umornija od ovog ponavljanja i uveravanja da nešto mogu sama da obavim, nego od penanja uz stepenice. Spiralne.

 

“Izvinite, molim vas”
Deveti krug pakla, po učestalosti ponavljanja odmah pored “mnogo vam hvala” koje sledi. Izvinite što vam blokiram put, što sporo hodam, što me čekate, što mi treba pet minuta da spakujem hranu u torbu, što sam vam oborila knjige u knjižari, što zbunjujem vaše dete koje zuri u mene, što mi treba više vremena da nešto obavim, izvinite što kasnim, ne mogu brže, izvinite što vas uznemiravam, izvinite što moram da vas pitam za pomoć, izvinite… Već vam je muka? A tek meni… 🙂

Ipak, na kraju nekako završim tako što se opet i opet izvinjavam, makar i bez reči što sam tako komplikovana, spora i čudna, pored vas tako brzih, stabilnih, običnih, sposobnih da poskočite u svakom trenutku. I ja mislim da nije normalno da to činim samo jer sam jer sam drugačija od vas. Ali šta da vam kažem, društvene konvencije, pogotovo one nepisane su najgore. Ima hendikep, pa još i nevaspitana. E, svašta! 🙂

 

“Jao, mnogo vam hvala”
Ne znam koliko puta ovo kažem u jednom danu. Valjda milion. Hvala ako mi pridržite vrata, ako mi dodate kesu u prodavnici, hvala ako ste me pustili da sednem u busu, hvala ako ste mi preneli kafu za sto, hvala ako ste mi kupili nešto što ne mogu sama, hvala ako ste me propustili na ulici, hvala ako ste strpljivo sačekali da sporije prođem, hvala ako ste me pustili da u Maksiju kupujem bez korpe jer ne mogu da je nosim, hvala ako ste me propustili preko reda, hvala, uh joj, ne mogu više. 🙂

I ja bih da iskuliram, verujte
Nekad bih da nema potrebe da nepoznatoj ženi kažem, “je l’ možete molim vasda mi pridržite vrata” peti put tog dana, nekad bih da budem na miru sa svojim brigama, damislim šta ću s onim krompirom u ostavi i kad da ga spremim za ručak, i da ne moram da vam objašnjavam da zaista mogu da sačekam red u pekari, i da nije problem što stojim. Verujte da me više izmori to objašnjavanje nego stajanje.

Volim da budem sama sa sobom, kao i vi, sa slušalicama u ušima, nezainteresovana za svet oko sebe, u tišini. Nije to znak da sam mrzovoljna i da mi smetate, nego samo želim malo otuđenosti, znate. Stvarno malo, samo nekoliko puta u toku dana. 🙂

 

Ulepšajte mi dan
Uglavnom vas volim  iako ste nepoznati ljudi na ulici i nemam pojma ko ste, i iako mi idete na nerve s vremena na vreme. Isto me tako i obradujete, i kad se osmehnete na moje “hvala” punim srcem, ulepšate mi dan. Drago mi je što smo još uvek takvi kao ljudi, voljni da se nekome nepoznatom nađemo, na razne načine. Znam da vam bude drago kada mi pomognete jer mislite da ste učinili nešto lepo (mada je ovo posebna tema, i zna biti diksutabilno to tretiranje pomoći osobi sa hendikepom kao dobrog dela koje vas čini boljom osobom, i “humanim”). Nekad i je i meni lepo što ste naleteli baš sad kad, na primer, nikako ne mogu na ova neka vrata sama da uđem. Ali povremeno samo želim da me preskočite, i da me tretirate kao bilo koga drugog, kao nekog običnog, jer to i jesam.

Dođu ti trenuci kad poželim da ovog puta ne moram da zahvalim, da ne moram da vas zamolim, i da ne moram da se osmehnem. I ja bih da budem bilo ko iz gomile, u ovom divnom velikom gradu, a ne neko koga svi zapamte iz prve jer je drugačiji. Rado bih povremeno bila i nevaspitana i namrgođena i sama. Jednako vas gotivim i tad.

Samo me pustite da malo dišem na miru, i ulepšajte mi dan.

Preuzeto uz dozvolu autorke sa sajta Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Pročitajte više

Pregurali ste osnovnu školu, i sad je vreme za srednju ili fakultet? Bojite se da to što imate hendikep nosi suviše problema  i razmišljate da je bolje da ostanete kod kuće? Nikako! Evo zašto je neizmerno važno da nastavite da se školujete

(Tekst se prevashodno odnosi na srednjoškolce i studente sa hendikepom koji na dalje školovanje odlaze u drugi grad, bez roditelja ili nekih drugih članova porodice. Ipak, ovde se mogu pronaći svi mladi sa hendikepom koji žele da napreduju u školovanju).

Odlazak u nepoznato? Samo napred!

Školovanje mlade osobe sa hendikepom može da bude veoma stresno i komplikovano. Sama zgrada škole/ fakluteta  često nije pristupačna, nemate obezbeđen prevoz, nemate personalnog asistenta. Ako sve to i postoji makar u nekom obliku, nemate pojma kako da to dobijete, i kako da se osamostalite. Toliko toga vam je otežano, novo i zastrašujuće da vam dođe da dignete ruke i odustanete, jer prosto ne znate kako dalje.

To je baš ono što nikako ne smete da uradite jer nastavak školovanja će vas učiniti zrelijim, sigurnijim, i otvorenijim za svet oko sebe.

Selidba u novi grad, potpuno nepoznati ljudi i gradivo? Upravo vam to treba. Pročitajte zašto.

Imaćete gomilu novih prijatelja

Neminovno ćete upoznati nove ljude, bilo da se školujete na daljinu/ vanredno (društvene mreže su tu) ili odlazite na časove u školu ili na fakultet. Ako možete da birate, uvek se odlučite za pohađanje redovne nastave, jer to znači da ćete stalno biti u središtu događanja, i neće vam promaći važne informacije. Bićete deo svih druženja između časova i predavanja, ispijaćete kafu na klupicama ispred škole ili u hodniku na faksu. Dogovaraćete zajednička učenja koja će se pretvarati u slušanje muzike i pričanje o smislu života, dakle u sve samo ne u ponavljanje gradiva.

Muke oko spremanja neke lekcije ili ispita samo će vas zbližiti i po završetku srednje škole ili studija, sigurno ćete imati bar jednog “pravog” prijatelja za ceo život.

Hendikep će vas verovatno ometati na milion načina (svaki hendikep je različit, znači različito kreativno će vam komplikovati život), ali ćete se uvek snalaziti. Uostalom, upravo zato imate prijatelje iz škole/ sa faksa – da zajedno prevazilazite prepreke koje hendikep ume da nosi. Oni će vas naučiti kako da budete samostalniji i otkrićete gomilu novih mesta i događaja zajedno. Vi ćete njih naučiti da se ne boje osoba sa hendikepom, i da čak i ako su imali predrasude, posle poznanstva sa vama zaborave na njih.

Bićete mnogo samostalniji

Dok su mladi sa hendikepom kod kuće, sa porodicom, često su prezaštićeni. U pokušaju da vam pomognu što više, ljudi koji vas vole rade sve umesto vas. Boje se da ne padnete, da se ne povredite, da se ne umorite suviše, da se ne opečete vrelom vodom. Neko drugi će sve to brže, lakše i bolje od vas, jer vam treba više vremena, a obično se čuje i ono “Ne možeš ti to, daj meni ja ću.”

Uvek neko drugi zaliva cveće, plaća račune, određuje koliko novca na šta ide, odlazi u nabavku namirnica, sprema ručak. Zato kad se odselite na studije ili u srenju školu u drugi grad, može da se desi da bukvalno ne znate da ispržite jaje, nemate pojma kako se i gde plaća račun ili kako da rasporedite ono malo novca što imate za mesec.

Ne brinite, sve ćete naučiti. Ama baš sve, i ono što ste mislili da nikad ne možete i ne umete, sve ćete znati da uradite. I ono što stvarno ne možete zbog prirode hendikepa – i to ćete da uradite. Što je najlepše od svega, nećete imati pojma kako ste uspeli. Samo ćete odjednom shvatiti da vi zapravo sve možete, samo možda malo sporije i drugačije.

Školovanjem gradite svoju nezavisnost

Stvari koje naučite tako odjednom “bačeni u svet” bez ikoga da vam pomogne biće primenljive na sve što će vam se kasnije u životu događati, ne samo na školovanje. Dok se školujete, vi ne samo da ućite i usavršavate se kada je o vašoj budućoj profesiji reč, već i unapred brinete o svojoj budućnosti i samostalnosti u finansijkom i svakom drugom smislu.

Ako nastavite školovanje imate veće šanse da se zaposlite, a samim tim i da budete finansijski nezavisni. To znači da ne čekate na pomoć države što se novca tiče, već sami sebi obezbeđujete sve što vam je potrebno. Divno zar ne? 🙂

Niko vam, naravno, ne može garantovati da ćete se odmah po završetku fakulteta ili srednje škole zaposliti i biti samostalni, ali ako ste uporni i motivisani, nešto će sigurno “iskoćiti”.

Obrazujte se formalno i neformalno

Bilo da ste već na fakultetu, ili još uvek u srednjoj školi, ili tek treba da upišete jedno ilii drugo, obavezno obratite paćnju i na neformalno obrazovanje. Ukoliko ste u mogućnosti pratite koji su oblici neformalnog obrazovanja dostupni u vašem okruženju. Pohađajte treninge, radionice, seminare, volontirajte koliko možete, pokrenite sopstveni blog ili vlog, čitajte na internetu o temama koje vas posebno zanimaju, učite i usavršavajte strane jezike, prijavljujte se za onlajn škole i kurseve.

Uvek učite novo, jer nije samo formalno obrazovanje važno, sve što naučite “sa strane” će vam sigurno nekada koristiti.

Nikako i nikada ne odustajte!

Bez obzira na sve strahove koje imate, na finansijske probleme, prirodu hendikepa, manjak podrške okoline, neizmerno je važno da NIKADA ne odustanete od želje da se dalje školujete.

Koliko god vam neverovatno izgledalo, naći ćete rećenje. Posećujte grupe na fejsbuku, prijavljujte se na forume, šaljite mejlove.

Budite uporni. nemojte se obeshrabriti. Kakva god bila zemlja u kojoj živimo, nemojte dozvoliti da vas obeshrabri. Gurajte dalje. Budite vredni.

Ne odustajte. Znanje jeste budućnost. 🙂

Lana Nikolić

Tekst je izvorno napisan za sajt Involved not Invalid koji više ne postoji, u okviru istoimenog projekta Inicijative mladih za ljudska prava.

Pročitajte više