Dok sam bio mali sport me nije mnogo interesovao. Kada su i prikazivane utakmice na televiziji, više sam voleo sam da imitiram sportske komentatore, nego da gledam utakmicu. Na časovima fizičkog se nisam mnogo uključivao u sportske aktivnosti, već sam takođe imitirao poznate voditelje. Ipak, u srednjoj školi sam počeo polako da se interesujem za sport. 

Sa profesorom fizičkog sam se tokom četiri godine srednje škole odlično slagao, a vremenom smo postali i dobri prijatelji. Po završetku srednje škole, ponudio mi je da, zajedno sa grupom mladih sportista dolazim na treninge koji su se najčešće održavali u mojoj bivšoj srednjoj školi, dva puta nedeljno

 vikendom, a ponekad tokom raspusta češće i to na drugim mestima, npr. na Partizanovom stadionu, Adi Ciganliji i Zemunskom keju. Ovi treninzi se pre svega baziraju na fizičkom vežbanju i na njih dolaze kako mladi koji nameravaju ili se već profesionalno bave sportom, tako i mladi koji dolaze samo zbog rekreacije. Najčešće treniramo neke atletske discipline, a ponekad igramo košarku, fudbal i odbojku.

Prvi dan treninga ću pamtiti dok sam živ. Interesantno je da trener vršnjacima nije napomenuo da postoji neko ko je „drugačiji“, već me je predstavio kao legendu škole. Ipak, na kasnijim treninzima sam vršnjacima otvoreno govorio o svojim problemima, a sve u cilju kako bi me bolje razumeli.

Nedavno mi je trener uveo vežbe za jačanje ruku i nogu. Moj tata se često šalio na račun toga da su mi ruke i noge bile „tanke kao štapići“ a da sam ih sada ojačao.. Sada se borim da radim vežbe za ruke, i kada ih uradim sa oduševljenjem komentarišem kako sam uspeo, iako mi je teško. Trener me zato stalno bodri i sećam se da mi je rekao: „Kad smo uspeli noge da ti ojačamo, sada ćemo i ruke“ 

Nekoliko puta se dešavalo da me trener stavi u ekipu za kolektivni sport. Jednom prilikom smo igrali fudbal na Adi Ciganliji i on nas je podelio u dve ekipe, kao što to rade treneri sa pravim sportistima. Međutim, imao sam problem da zapamtim kome treba da dodam loptu. Jednom se dosetio kako da mi olakša, pa je moja ekipa igrala bez majica, a protivnička ekipa ih je imala. Probao sam i da budem golman. Ništa od toga nije bilo dovoljno da savladam pravila igre u fudbalu, a sl

ičan princip je važio i dok sam pokušavao da igram košar

ku i odbojku. Ipak, pošto mnogo volim košarku, trener ponekad pošalje mene i još jednog druga da igramo u paru, što mi se sviđa. Jednom sam čak ubacio trojku.i bio sam presrećan što sam uspeo.

Naučio me je i da preskačem vijaču. U prvi mah to nisam umeo i plašio sam se da ne padnem. Profesor je to primetio i trudio se da mi pomogne da prevaziđem strah. U početku mi nije baš uspevalo, ali me je on bodrio da nastavim dalje i uspeo sam! On je oduševljeno konstatovao koliko sam napredovao, i pozivao je moje bivše profesore da se uvere šta sada mogu da uradim. Zaista sam bio srećan zbog dobijene podrške.

Takođe, naučio sam i da radim vežbe sa palicama, što mi je bilo mnogo teško u početku, a malo sam se i bojao. Ta vežba se izvodi tako što podignem palicu iznad glave, a zatim skočim i u isto vreme spuštam ruke sa palicom i preskočim je. Nisam verovao da to mogu da izvedem i bojao sam se povrede. Profesor me je i ovog puta bodrio da nastavim dalje i naučio sam da izvodim i ove vežbe.

Trener i ja smo razgovarali o mojim sportskim veštinama i on mi je naglasio kako mi atletika odlično ide. U individualnom sportu se bolje snalazim i razumem šta treba da radim, a i kad ne razumem najbolje, mogu da zastanem, ponovim ako nešto nije dobro, hrabrim

 sebe da nastavim dalje, dok u

kolektivnom sportu moram odmah da idem u napad, brzo da reagujem, i problem mi je da razumem pravila igre.

Jednom prilikom, profesor mi je kazao da razmislim o učešću na sportskim takmičenjima za osobe sa invaliditetom. Predložio mi je da se malo raspitamo o tome, kako ta takmičenja izgledaju, kako se na njih prijavljuje. Tokom razgovora, setio sam se replike iz filma „Nebeska udica“: „Znaš li kako se postaje šampion na terenu? Izađeš na teren i pobediš!“ Svako takmičenje inače predstavlja veoma ozbiljnu stvar, pošto moramo i da odaberemo disciplinu u kojoj ću se takmičiti, zatim da je dobro uvežbam, da vidimo u koji ću se klub registrovati, kao što se i pravi sportisti registruju u klubove kada počinju da se takmiče. Pre izvesnog vremena je trener obavestio i moje roditelje o tome. Oni u prvi mah nisu poverovali da je to moguće, jer su bili ubeđeni da nemam mnogo talenta za sport. Kada je trener jednom sreo mog tatu i to mu rekao, on je odgovorio: „Ovo je za mene sve potpuno novo“.

Ovi treninzi nisu doprineli samo mom napretku u fizičkim vežbama, već sam naučio i da se samostalno krećem po gradu i odlazim na razna mesta kao što su Partizanov stadion, Zemunski kej, Ada Ciganlija itd.

Dok treniramo ponekad imam običaj da razmišljam o nekim svojim interesovanjima i tada nastaju problemi oko nerazumevanja instrukcija za vežbe.  Profesor i drugovi mi govore da bi trebalo malo više da se potrudim i pratim šta se radi. Naravno da mi se to baš i ne dopada, ali moram da se prilagodim. U sećanju mi je ostala situacija kada nisam razumeo instrukcije za rad, te sam zamolio profesora da mi da precizna uputstva, na šta mi je on odgovorio: „Mnogo si lepo napredovao u komunikaciji, nemoj se vraćati unazad“. On sigurno želi da se osamostalim i u vežbama koje radimo. 

Dok se nisam uključio na treninge, sport me uopšte nije interesovao. Ipak, zahvaljujući treninzima počeo sam da pratim sportske utakmice, upoznajem se sa pravilima igre i da se zanimam za sportiste. Vremenom sam zavoleo da ih gledam, čak imam i neke od omiljenih igrača i sportista. Od sportova najviše volim da gledam košarku i fudbal. Sigurno je moj trener uticao da se zainteresujem i za gledanje utakmica. Iako ranije nisam voleo da se bavim sportom, počeo sam i samostalno da treniram na Sportskom centru „Olimp“, gde najčešće radim vežbe koje radimo i na treninzima. 

Što se tiče društva, sa nekima se odlično slažem, a ima i onih kojima moj način komunikacije ne odgovara. Lepo se družimo na treninzima, ali bih voleo kada bismo se viđali i van treninga. Malo sam razočaran što ne mogu da ostvarim ovaj cilj. Sa nekima od njih sam se par puta vraćao kući, ali kada bih im predložio da izađemo u kafić, oni bi mi odgovarili da imaju mnogo obaveza.

Mnogo mi znači što treniram iz puno razloga: da steknem kondiciju, da budem zdraviji, da izađem iz kuće, prošetam negde i upoznam nove mlade ljude.

Stefan Lazarević

Pročitajte više