Već sam u jednom od ranijih tekstovaopisao da u poslednje vreme razmišljam o eventualnom zaposlenju. Ta ideja me malo brine, ali su mi rekli da je jako važno da se čovek zaposli da bi imao od čega da živi. Na posao se ne ide samo da bi se radilo i zaradila plata, već i da bi izašao iz kuće, prošetao negde, popričao sa kolegama itd.

Kako se rodila ideja o zapošljavanju? Kada sam završio srednju školu, želeo sam da studiram novinarstvo. Roditelji i razredna su smatrali da mi na fakultetu ne bi prilagođavali gradivo kao u srednjoj školi i da bi to za mene bilo teško. Počeli su da mi pričaju da bi bilo dobro da se zaposlim, međutim, meni se to nije ni malo sviđalo. Ipak, polako sam sazrevao i shvatao posledice zapošljavanja. Tata mi je pričao da mnogi ljudi ne vole da idu na posao, ali moraju da bi zaradili platu.

Počeo sam da na internetu pregledam oglase i „na silu“ tražim posao, najčešće na sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje. Kad sam pronalazio neki zanimljiv oglas, to sam saopštavao roditeljima, na šta su oni odgovarali da za sada nigde ne žurimo, i da se posao ne traži tek tako. Jednom prilikom sam mami saopštio svoju želju da se zaposlim. Ona mi je objasnila da ako želim da radim, moramo ozbiljno time da se pozabavimo. Nekoliko puta smo u poslednje vreme razgovarali na ovu temu, i zaključili smo da bismo morali da vidimo i kakvi su poslodavci kod kojih bih radio, kako bih se snašao. Morao bih i da idem na komisiju za procenu radne sposobnosti, koja bi trebalo da proceni koje poslove bih mogao da radim, a koje ne.

Saznao sam da ljudi dugo traže posao, naročito osobe sa invaliditetom, mnogi od njih idu na komisiju za procenu radnih sposobnosti, na prakse i obuke ne bi li stekli radne veštine i radno iskustvo. Kada pričam o svom zapošljavanju, usput da napomenem da je jako teško vreme danas za pronalaženje posla. Mnogi su mi kazali da je tačno ovo što sam rekao.

Počeo sam da razmišljam o tome koji bi poslovi bili idealni za mene. Vodim računa da to budu poslovi koji bi imali veze sa mojom strukom (završio sam ekonomsku školu – smer poslovni administrator), iako mi se to baš mnogo i ne sviđa. Takođe, nailazim na prepreke – nepoznavanje stranog jezika, neki poslovi zahtevaju fakultetsku diplomu, poslovi su daleko od mog mesta življenja, negde je potrebna vozačka dozvola, neki poslovi nisu u vezi sa mojom strukom itd.

Razmišljam o tome šta bih voleo da radim, a da nije vezano za ekonomsku struku, i mislim da bih možda mogao da radim neke jednostavne poslove (bibliotekar, kurir ili arhivar). Jedna od mogućnosti bi bila i da radim u prodavnici na slaganju robe, ili za kasom. Međutim, mama mi je objasnila da je malo nezgodno da radim na kasi, ako ne znam dobro da baratam novcem. Nadam se da će se neka od pomenutih želja ostvariti, ali bih se u isto vreme pripremio da ću morati da radim i one poslove koji mi se ne sviđaju. Razlog zbog kog ne bih radio administrativne poslove je taj što mi se nije svideo način rada profesorke koja mi je predavala ovaj predmet, te nisam ni imao želju i volju da se trudim i naučim važne stvari potrebne za rad u administraciji. Ipak, ako mi se i takav posao ponudi, prihvatiću da ga radim. Mnogi su mi skrenuli pažnju da na poslu nije isto kao i kod profesorke, kao i da moram da odvojim te dve stvari, a ima i onih koji me ubeđuju da ne moram da radim ono što mi se ne sviđa. Jedan od administrativnih poslova koje sam probao da radim je onlajn unošenje izveštaja sa seminara za nastavnike u bazu podataka i uz maminu pomoć, dobro sam se snašao.

Jedna prijateljica mi je skrenula pažnju da nismo u prilici baš da biramo posao koji ćemo raditi, već da moramo da prihvatamo ono što nam se ponudi. Tu sam se našao u nezgodnoj situaciji. Želeo bih da se bavim novinarstvom i muzikom, odnosno da mi to bude životni poziv. Kada pričam o tome, moji roditelji mi govore da to nije realno i da bi trebalo time da se bavim iz hobija.

Mama mi je takođe objasnila da poslodavci ne žele da zapošljavaju osobe sa teškoćama, jer im je lakše da prime nekoga ko može samostalno da radi, jer ne mora ništa da mu se objašnjava. Mislim da poslodavci treba da zapošljavaju i osobe sa invaliditetom i da im pomažu u radu da bi se i ovi ljudi osećali korisnim i mogli da zarade za život. Ipak, kada se budem zaposlio trebalo bi da se koncentrišem na to šta radim i izvršavam naloge, a ne da razmišljam o drugim stvarima. Malo se brinem kako će poslodavci i zaposleni  u firmi postupati sa mnom, da li bi imali dovoljno strpljenja prema meni.

Pomoć i podrška na poslu bi mi značila. Poslodavci i drugi zaposleni bi trebalo da se upoznaju sa problemom koji imam, da možda pročitaju moje blogove, ne bi li me tako lakše i bolje razumeli. Takođe, pripremio bih se i da ne očekujem previše pomoći već da se i sam potrudim da radim i koncentrišem  na zadatke.

Jedna od mojih ljubavi je i pisanje. Sa pisanjem sam počeo još u osnovnoj školi kada sam vodio beleške o nekim događajima u sveskama. Kasnije sam dobio računar i počeo da pišem dnevničke zapise o svom životu. Pisao sam ih najčešće kada bih se iznervirao, jer sam osetio potrebu da svoja osećanja iskažem kroz tekstove. Mama je znala da postoje ti tekstovi, čitala ih je i pričala o tome sa svojim koleginicama. Kada je organizacija Inicijativa za inkluziju VelikiMali (IZI VelikiMali) dobila ponudu za 10 tekstova na blogu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, oni su meni ponudili da napišem tri.

Uživam u tome i čini me srećnim to što se na neki način bavim novinarstvom kroz pisanje bloga i muzikom kroz sviranje klavijatura, ali mi je teško da prihvatim da nije realno da se time bavim kao profesijom. U isto vreme mi znači što mi ljudi daju podršku i veću želju i volju da nastavim time da se bavim. Uprkos svemu, nadam se da će se te moje želje ipak ostvariti.

Od malih nogu sam voleo novinarstvo i sve vezano za medije. Omiljene novine su mi bile „Radio TV Revija“, jer sam u njima mogao da pročitam TV program. Često sam imitirao novinare čitajući njihove tekstove, i zamišljajući da sam i sam nešto objavio. Međutim, kada pričam o svojoj želji da budem novinar, mnogi ljudi mi kažu da je jako velika konkurencija, zato što se puno ljudi prijavi na konkurse, a samo neki uspeju. Svaki put kada ovo govorim, mama mi skreće pažnju da i ako postanem novinar, može se desiti da dobijem zadatak od urednika nekog lista da napišem tekst na temu koju uopšte ne poznajem ili se ne bih u njoj pronašao i možda bih na kraju ostao razočaran. Svestan sam da se od novinara očekuje da bude samostalan, sluša urednika, a ne da stalno traži pomoć.

Moja nekadašnja terapeutkinja, a sada prijateljica, pomogla mi je da se uključim u aktivnosti Organizacije kreativnog okupljanja OKO. Tamo sam savladao mnoge veštine, a jedna od njih je bila i kako da rešavam konflikte u situacijama kada se iznerviram. Mislim da je ovo bilo veoma važno i za druge učesnike da bi naučili kako osoba sa autizmom razmišlja i kako mogu da pomognu nekome sa sličnim teškoćama, ne samo u razrešavanju konflikata, već i kako da razumeju situaciju. Takođe, učestvovao sam i u predstavama na temu rodno zasnovanog nasilja, i igrali smo ih u nekoliko srednjih škola, između ostalog i u mojoj bivšoj Drugoj ekonomskoj. Svi ljudi i volonteri organizacije su mi od prvog dana pružili podršku. Sviđa mi se što odmah prepoznaju šta volim, a šta ne. Neke od mojih tekstova su oni objavili i na svom Fejsbuk profilu, a objavio sam za njihov sajt i tekst u kome sam pisao o svom bavljenju muzikom.

Moji prijatelji iz OKO-a su mi na Fejsbuk poslali obaveštenje da mogu da se prijavim za radionicu javnog nastupa u Kancelariji za mlade Beograda. Čim sam video prijavu,  odmah sam sam se prijavio, zbog toga što sam već imao neka iskustava u javnim nastupima, pa sam želeo da te veštine unapredim. Sviđalo mi se što sam na tim radionicama dobijao zadatke da glumim novinara, voditelja i vlasnika diskografske kuće, ali i da sa svojim vršnjacima osmislim temu javnog govora, te sam odabrao tekst u kome sam pisao o predrasudama o osobama sa autizmom. Takođe, i novinarka koja je držala radionicu mi je puno pomogla tako što me je stalno pohvaljivala, a posebno mi je značilo što su me prihvatili i vršnjaci sa radionice, govoreći mi da im je ovaj moj tekst pomogao da me bolje razumeju.

Pisanjem ovog teksta želim da podstaknem da ljudi razmišljaju o tome da bi i osobe koje imaju teškoće trebalo da se zaposle. Sve ove situacije koje sam opisao mi mnogo teško padaju, i nadam se da ću uspeti da ih prevaziđem i nađem posao koji mi odgovara.

 

Izvor: Socijalno uključivanje 

Pročitajte više
Nisam veliki ljubitelj filmova, jer mi je teško da se koncentrišem na radnju, a obično filmovi traju oko dva sata, što mi je mnogo da pratim. Ipak, zainteresovao sam se kako su osobe sa autizmom prikazane u filmovima, pa sam rešio da pogledam dva filma o njima: „Kišni čovek“ i „Temple Grandin“.

„Kišni čovek“ je najčuveniji i najgledaniji film o osobama sa autizmom, i mnogi su za autizam čuli upravo zahvaljujući njemu. Snimljen je 1988. godine, reditelj je Bari Levinson, po scenariju Barija Moroua i Ronalda Basa. Saznao sam da je ovaj film osvojio 4 Oskara i mnogo drugih filmskih nagrada. Takođe, čuo sam  da je ovaj film snimljen po životu Kim Pika, za koga su u detinjstvu mislili da ima intelektualne teškoće, ali sa druge strane, kad je odrastao pročitao je ogroman broj knjiga koje je naučio napamet. Zbog toga su ga proglasili „ljudskim Guglom“.

Stefan Lazarević

Glavni likovi u filmu su Čarli, koga glumi Tom Kruz, i Dastin Hofman u ulozi Rejmonda. Na početku filma Čarli, koji se bavio trgovinom automobilima, saznaje da mu je umro otac sa kojim nije bio u dobrim odnosima dugi niz godina. Otišao je na sahranu i posle toga je imao sastanak sa advokatom koji mu je saopštio da mu je otac ostavio u nasledstvo automobil i grm ruža, a 3 miliona dolara će pripasti jednoj instituciji. Čarli je bio mnogo ljut i otišao je u tu ustanovu da sazna zašto je njegov otac njima ostavio toliki novac. Rekli su mu da u toj ustanovi živi njegov stariji brat koji ima autizam i koji se zove Rejmond. Čarli je na svaki način želeo da dođe do novca, makar do polovine, pa je rešio da otme Rejmonda i povede ga svojoj kući. Čarlijeva ideja je bila da putuju avionom, međutim Rejmond to nije želeo, jer se plašio da će oni da dožive nesreću, zbog toga što je znao podatke o svim mogućim avionskim nesrećama koje su se desile u Americi. Kada je Čarli probao da ga natera da uđe u avion, Rejmond je počeo da vrišti, da se udara i Čarli je morao da mu obeća da neće putovati avionom, nego kolima. Često se dešava da se ljudi sa autizmom kada se uplaše ponašaju kao Rejmond. Kad sam bio mali, otišli smo u luna park i ja sam se tamo mnogo uplašio, jer su mi smetali zvuci, i toliko sam jako plakao i vrištao, da su me roditelji jedva vratili kući.

Tako su Rejmond i Čarli odustali od putovanja avionom i krenuli auto-putem kolima. Međutim, naišli su na sudar i Rejmond se ponovo uplašio i tvrdio da je vožnja auto-putem opasna i da i njima može da se desi saobraćajna nesreća. Zbog toga je Čarli rešio da vozi seoskim putevima, koji nisu opasni, ali su naišli na novi problem. Rejmond je insistirao da mora da večera u tačno određeno vreme i određenu hranu, tako da su morali da stanu i odu u neki restoran na večeru. I ja sam imao opsesiju da moram da večeram uvek u isto vreme, kad je počinjala špica TV Dnevnika. Još uvek se nisam rešio te navike, ali ipak se ne uznemirim mnogo ako se dogodi da u to vreme nisam kod kuće, ili me nešto drugo spreči.

Čarli je planirao da vozi i tokom noći, da bi što pre stigli do kuće, ali je Rejmond rekao da mora da ide na spavanje u 22:00, pa mu je Čarli opet izašao u susret tako što im je iznajmio sobu u motelu. Ponovo su naišli na prepreke i Čarli je morao da razmešta nameštaj da bi ta soba ličila na Rejmondovu sobu u domu, a da se njegov krevet nalazi ispod prozora. Onda je ponovo nastao problem jer u sobi nije bilo knjiga, a Rejmond je morao da pred spavanje nešto čita. Čarli je tražio po sobi i našao telefonski imenik, tako da je Rejmond imao šta da čita.

Ujturu su otišli na doručak i Rejmond je na bedžu konobarice pročitao njeno ime i prezime i odmah je prokomentarisao koja je njena adresa i njen broj telefona. Ona se zaprepastila kako je on to mogao da zna, a to je isto začudilo i njegovog brata Čarlija. Sve što je pisalo u telefonskom imeniku, on je zapamtio. Tako je Čarli shvatio da njegov brat ima neverovatne i neobjašnjive specijalne sposobnosti.

Bilo je još nekih smešnih i neobičnih scena u filmu, npr. kada je Rejmond obavestio brata da nema donji veš, Čarli ga je pitao zašto nije obukao donji veš koji mu je pozajmio, na šta mu je on odgovorio da ne može da nosi donji veš koji nije kupio u tačno određenoj prodavnici blizu ustanove u kojoj Rejmond živi. Čarli se iznervirao i smatrao da to nije toliko važno, kao i da Rejmond sigurno može da razume da to nije važno, međutim, on nije popuštao.

Nikad kraja mukama sa Rejmondom. Vozili su se nekim pustim predelom i Rejmond je insistirao da mora da pogleda kviz. Čarli je pronašao neku usamljenu kuću i pokušao vlasnicu da slaže kako radi u kablovskoj televiziji i da mora da ih pusti unutra, ali kad je Rejmond progovorio, žena se uplašila od njega i nije htela da ih pusti  da uđu u kuću. Čarli je rešio da bude iskren i objasnio je ženi da njegov brat mora da gleda taj kviz i ona je popustila. Sličan problem sam i ja imao jer sam morao da gledam određene emisije, čak i kada idemo u goste. Bilo je i situacija kada je trebalo da idemo u grad, ali ja nisam hteo jer sam se plašio da se nećemo vratiti do moje omiljene emisije. U prvoj godini srednje škole je razredna organizovala vožnju turističkim autobusom za moj razred po gradu, ali ja nisam bio oduševljen tim predlogom, zato što sam nedeljom morao da gledam nešto na televiziji baš u vreme te vožnje. Roditelji i razredna su me na jedvite jade nagovorili da odem na ovu vožnju. Nekoliko godina kasnije smo se prisećali ovog događaja, a razredna mi je objasnila da je ovo druženje organizovala baš zbog mene. Slično kao što Rejmond može da zapamti delove knjiga, ja se sećam nekih rečenica koju su voditelji mojih omiljenih emisija izgovarali pre mnogo godina. Jednog od njih sam i upoznao i njemu je to bilo mnogo simpatično.

Ne mogu sada ovde da prepričam ceo film, možda ga neko od vas još uvek nije pogledao pa će sada poželeti, ali je važno da kažem još nekoliko stvari. U početku je Čarli imao nameru da otme Rejmonda samo zbog novca, ali su se tokom ovog putovanja njih dvojica zbližili, zavoleli, a Rejmond je zahvaljujući bratu doživeo mnogo novih stvari, upoznao nove ljude, Čarli ga je naučio da se šali i obojica su uživali u zajednički provedenom vremenu. Međutim, ustanova kojoj je Čarlijev otac ostavio novac, nije odustajala i insistirali su da Rejmond mora da se vrati i živi u domu. Čarli je pokušao da se bori sa njima, ali kada su na razgovoru kod psihologa počeli da ponižavaju Rejmonda da bi dokazali da on ne razume o čemu se radi, Čarli je odustao da bi ga zaštitio.

Pre nego što počnem da pišem o drugom filmu naglasiću kako sam se zainteresovao za priču Temple Grandin koja je, kako mi je mama objasnila, inače osoba sa autizmom. Napisala je nekoliko knjiga na temu svog života i tako postala poznata, a o njenom životu je i sniman film 2010. godine.

Temple Grandin nije progovorila sve do svoje četvrte godine i veoma se čudno ponašala. U jednoj sceni je prikazano kako joj je mama pokazivala neke sličice i imenovala predmete na njima da bi je nekako naterala da govori. Ona je, umesto da gleda u ono šta joj majka pokazuje, buljila u plafon i njena mama se iznervirala i odustala. Ja sam progovorio tek u četvrtoj godini, a ne umem da objasnim zbog čega nisam pričao ranije, valjda zato što sam bio zamišljen u nekom svom svetu.

Njena mama je uvek smatrala da je mnogo važno da Temple ide u školu. Međutim, ona je tokom školovanja imala mnogo problema, deca su joj se podsmevala, nastavnici je nisu razumeli i morala je da menja škole zbog toga što bi, kada bi se iznervirala, postala agresivna, udarala drugu decu. Mama je morala da traži neku drugu školu, koja bi pristala da je primi. U poslednjoj srednjoj školi u koju je išla, nastavnik koji je predavao prirodne nauke ju je zavoleo zato što je bila talentovana za njegov predmet. Ona je zapravo mogla da u svojoj glavi zamisli kako radi bilo koja mašina ili uređaj, i zanimalo je sve u vezi sa nekim zakonima fizike. Temple je uspela da završi srednju školu zahvaljujući tom profesoru koga je mnogo zavolela. Ona u prvi mah nije želela da nastavi sa obrazovanjem jer se bojala kako će se snaći na fakultetu, kako će je prihvatiti, da li će biti u stanju da živi samostalno u studentskom domu. U leto uoči polaska na studije, otišla je na imanje kod tetke i teče gde su gajili mnogo životinja. Ona je primetila da, kad se životinje uznemire, ako ih jako stegneš, one se smire. Tako je i ona, po uzoru na to, napravila mašinu za stezanje, u koju je ulazila kad god bi bila uznemirena. Našalio sam se kako bi bilo dobro da i ja napravim tu spravu zbog mojih čestih nerviranja. Tetka, teča i profesor su je ohrabrivali da nastavi dalje školovanje, i ona je to i uradila.

Kada je diplomirala, zajedno sa majkom bila je na jednoj konferenciji za roditelje dece sa autizmom, gde je govorila o svom životu i izazvala veliko interesovanje. Od tada se i ona bavi držanjem predavanja o autizmu. Njena profesija je vezana sa rad sa životinjama. Ona pravi neke uređaje pomoću kojih se životinje smire i ne beže. Na svom fakultetu, ona je održala govor kako je dobila dijagnozu autizma odnosno kako je progovorila u svojoj četvrtoj godini.

Meni se više dopao „Kišni čovek“ zato što sam sličniji Rejmondu. Što se tiče Temple Grandin, nisam ljubitelj životinja i nemam sposobnosti slične njenim. Ako vas zanima da više saznate o autizmu, možete da odgledate ove filmove i vi.

Fotografija preuzeta sa Facebook stranice United Nations – Serbia, autor: Piroshki Photography

Izvor: Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva 

Pročitajte više